скидање прашине

ПАОК и АЕК – византијски тимови настали из крви!

961

Зашто АЕК има жуто-црне боје, а ПАОК црно-беле? Масакр, геноцид, прогон, егзодус из Турске… Једна од најљепших спортских прича је изашла из велике трагедије једног народа

Како бисмо најбоље описали историју клубова АЕК и ПАОК морамо мало да се посветимо и једној немилој теми. Године 1919. почео је један од најмрачнијих периода европске и свјетске историје – вријеме крвавог сукоба Грчке и Турске, тачније његове кулминације.

Сви сте чули за турски град Измир (на грчком Смирна), али вјероватно нисте знали да је почетком 20. вијека то био највећи грчки град, иако је био у саставу Отоманског царства.

У цијелој Малој Азији је живјело око 2.500.000 Хелена прије почетка Првог свјетског рата, али је од 1915. године почело етничко чишћење над њима, па се број смањивао све до коначног истребљења.

Силе Антанте су заповиједиле Грцима да се искрцају у Смирну, у оквиру подјеле територија посрнулог Отоманског царства што је произашло као последица краја Првог свјетског рата. Искрцало се око 20.000 грчких војника који су заузели град у којем је живјело око 630.000 њихових сународника, уз помоћ Француске и Британске морнарице, која им је чувала леђа.

Правни основ за то је био споразум из Мудроса, који је дозвољавао савезницима да заузму било коју територију Османлијског царства.

Грци су били пресрећни због доласка њихове војске и због таквог развоја ситуације, док су Турци били веома незадовољни… Испоставило се да је то био почетак краја 3500 година хеленског присуства на том подневљу.

Припадници нашег братског народа су кренули у даљу офанзиву у дубину непријатељске територије, а потом је услиједио против удар Турске предвођен националистима Мустафе Кемала Ататурка. Тада су се десили језиви злочини над православним становништвом овог поднебља.

Наша саговорница била је житељка Атине, Марта Маври, на чији је живот геноцид и егзодус грчког народа директно утицао. Њени прабаба и прадеда са три бебе су бјежали главом без обзира из Анадолије и били су једни од 1.500.000 срећника који су сачували живу главу.

– Нема сумње, то је био геноцид! Више од 600.000 људи је убијено и то углавном на свиреп начин. Грци су чинили 20 посто становништва Анадолије, али су економски и културно били доминанантни. Турцима се то није свиђало. Затварали су хришћане у цркве и палили их. Нису жељели да их најмања ситница подсјећа на грчку културу и религију. Жене су биле силоване – прича госпођа Маври и наставља:

– Најважнија је прича о пожару у Смирни. Турци су једне ноћи само дошли и кренули да пале. То је био неочекиван упад и многи људи су изгорјели живи. Те ноћи су побјегли и моји бака и дјед, иако нису били из Смирне, већ из Халикарнаса. Та ноћ је била најтежа и најсвирепија. Хиљаде људи се укрцавало на бродове и бјежало без обзира, они који су имали среће да се спасу – прича наша саговорница.

Те ноћи само од великог пожара у Смирни је живот изгубило између 50.000 и 100.000 Грка.

Двије стране су прекинуле непријатељства, али дошло је до егзодуса милион и по Грка из данашње Турске у данашњу Грчку.

Турска и дан данас пориче да је било геноцида, као и у случају Јерменије.

Избјеглице нису биле добродошле у своју домовину – оне су маргинализоване.

– Сународници нису на најбољи начин дочекали избјеглице. Постоји и једна анегдота коју ми је рекао моје деда – у Турској су нас сматрали Грцима, а у Грчкој Турцима. На дошљаке су гледали као на некакву нижу расу, иако су били и образованији и културно и духовно уздигнути.

Управо ту и почиње прича око настанка два великана – ПАОК-а и АЕК-а, клубова основаних управо од стране ових унесрећених људи.

Дакле, оно што је на први поглед заједничко поменутим институцијама су византијски орао и слово К на крају које представља назив града Константинопољ (Истанбул).

ПАОК је уствари скраћеница од „Пантхессалонíкиос Атхлитикóс Óмилос Константиноуполитóн“.

– У грубом преводу би то било Солунско спортско друштво основано од стране грађана Константинопоља – каже госпођа Маври.

То што су њихове боје црно-беле има своју симболику.

– Бела боја на њиховим дресовима представља наду за избеглице, а црна за бол који су претрпеле.

Клуб је основан 20. априла 1926. године и један је од најтрофејнијих и најпознатијих клубова своје земље у више спортова.

Постоји фудбалска секција, кошаркашка, хокеј, атлетска, рукометна, одбојкашка, ватерполо, пливачка итд…

Слично је и са АЕК-ом – Атхлитикί Éносис Константиноупόлеос, што у преводу значи Спортски савез Константинопоља.

– Мој деда је волио тај клуб, подсјећао га је на огњиште. Такође, има и код његових боја симболике, осим што су у питању боје Византије. Жута боја представља наду за избегле, а црна представља њихов бол – закључила је наша саговорница.

Свакако најпознатији члан АЕК-ове породице је фудбалска секција која у својим витринама има 11 шампионских и 15 титула у Купу.

Ипак, свим Србима је овај клуб ушао у срце 1999. године када је у јеку НАТО агресије гостовао Партизану у Хумској и пркосио санкцијама које је увела међународна заједница.

Фудбалери Паризана и АЕК-а, у Београду 07.04.1999.