ТИТОГРАД ЗА ПОДГОРИЧАНЕ (7)

Паље – несуђени Беара

1635
Жарко Паспаљ на вјенчању,

Жарко Паспаљ се у школи истицао прије свега својом висином, јер је већ у осмом био двометраш, а био је и добар ученик. Иако је био предодређен за баскет, он је спортску каријеру, ипак, почео као фудбалер. Пошто је био поуздан голман у мом школском тиму „лављег срца“, предложио сам му да са мном пође на тренинг пионира Будућности…

 Пише: Бранко Ракочевић

У Титоград(у) све што ваља, то је дошло из Пљеваља … Популарни рефрен којим би Староподгоричани задиркивали дошљаке из најсјевернијег црногорског града. А највољенији и ”најваљанији” Пљевљак, без икакве двојбе, био је славни љеворуки „револвераш” Жарко Паспаљ.

Његова породица се доселила у Титоград крајем седамдесетих. Они нијесу били од оних Пљевљака који су у главни град долазили на неко саучешће, и који би потом, чекајући четрдесницу, заузимали плацеве у парк-шуми у Загоричу. Његов отац Јован и мајка Милева, као угледни чланови друштвено-политичке заједнице, како се тада говорило, добили су стан у згради на раскрсници улица Марка Миљанова и Моше Пијаде. Кварт, познат по томе што је дао два најбоља крила Будућности – Паља и Полија, као и два најпознатија градска музиканта – Милија и Кнеза.

Паље се у школи истицао прије свега својом висином, јер је већ у осмом био двометраш, а био је и добар и примјеран ученик. Иако је био предодређен за баскет, он је спортску каријеру, ипак, почео као фудбалер. Пошто је био поуздан голман у мом школском тиму лављег срца, предложио сам му да са мном пође на тренинг пионира Будућности. Тренер Драган Шаковић је у њему видео талентованог голмана, али његову фудбалску каријеру напрасно прекиде строга мајка, која једног дана бану на игралиште на Забјелу, прекиде утакмицу, узе за руку несуђеног Беару и поведе га дома.

После тога, бацисмо се на стони-тенис. У старту сам га побјеђивао а да није „излазио из малих”, али како је Паље имао стонотенски сто у подруму своје зграде, он убрзо преокрену укупни скор у своју корист. На стонотениском првенству основних школа, одржаном у „Сутјесци”, изгубих од њега полуфинални меч, па сам се морао задовољити бронзаном колајном. Но, и Паље, изгубивши у великом грен-слем финалу, разочаран, изгуби и вољу за пинг-понгом, и пређе на „пресипање из шупљег у празно”.

Нон-стоп је „висио” на теренима иза Гимназије, а потом и у ‘Спортском’ на правим тренинзима. Иако супер-талентован и вриједан, ипак није био прави спортски тип, напротив, пушио је „ка’ Турчин”, а знао је и да сркне коју капљицу „одликованог”, онако за своју душу, и то, гле чуда, у кафићу симболичког имена „Тројка”. Кад би Паља задиркивали да пуши, и да ћемо га пријавити тренеру, он би то убједљиво, онако босански, негирао: „Пушим к….!”

Убрзо, његов таленат примијетише велики клубови из Београда, па он пређе у црно-бијели табор. Но, Будућност се није мирила са губитком свог екстра талентованог играча, па у југословенску престоницу посла двојицу суперталентованих „супермена”, не би ли га вратили… Но, и „Гробари” су знали за јадац, па су и они ангажовали двојицу виђенијех рмпалија са „моторолама”, који су експресно, првим експрес-возом, отпратили незване госте за Подгорицу.

Отмица, срећом, није успјела, па Паље у Београду, а потом и у иностранству, направи блиставу каријеру.

П.С. Недавно сазнадох да имамо још једну заједничку љубав – према грамофонским плочама. Из контејнера са неког београдског сметлишта спасио је 1500 лонгплејки које је бацило ново руководство Студија Б и поклонио их Националној библиотеци.