ТИТОГРАД ЗА ПОДГОРИЧАНЕ (6)

Отуђеност на подгорички начин

1490

Пише: Бранко Ракочевић

Неки дан у граду, налетјех на другара из школских дана. Млатну ме по рамену, и започе:

-Ђе си, мој велики пријатељу. Како си?

-Да ли те стварно интересује како сам, или је то само онако проформе?

-Ма, дај, наравно да ме истински интересује.

-Па, онда, добро, даћу ти налазе крви и урина, па их изанализирај.

-Не зезај, а и не разумијем се ја у те налазе.

-Лако ти је то, имаш оне параметре „од – до”.

Мој ‚велики пријатељ‘ одуста од тог питања и пређе на друго:

-Шта чиниш, стари друже?

-Ништа, Спавам, једем, и оно треће које се римује са овим…

-А, не, не… Немој да си вулгаран, не знам те таквог – прекиде ме у по реченице.

-Нисам ја вулгаран, него ти.

-Како ја?!

-Тако… Ја, углавном, спавам, једем, и оно треће што се римује са овим првим, а не другим… Сањам… Сан сам ставио изнад истине, а љубав изнад живота, ха-ха-ха…

-Ооооо, добра ти је фора, вазда си ти био нешто „откачен”, мимо народа…

Пређосмо и на треће, завршно питање:

-Како је чувена кућа Ракочевића?

-Хмм… Ено је горе на Горици, не мрда с мјеста, још увијек се добро држи, а ђед ју је сазидао још прије пола вијека… Чврсти су јој темељи, изгледа…

-Ма, дај, шта се правиш паметан, питам те за моје велике пријатеље Ракочевиће.

-Ако су ти толики пријатељи, ајде идемо да их видиш.

-Наравно да су моји велики пријатељи, него сад нешто немам времена за њих, журим, треба да изведем куцка у шетњу да пишки, па да доведем синчића с курса турскога језика, поведем ћеркицу на плес, супругу на фитнес и депилацију, да скокнем до кладионице, и да попијем један капућино у Његошевој, имам и ја, брате, душу… Поздрави кући…

„Ех, да је више оваквих пријатеља, где би нам био крај”, промрмљах, и скокнух до школе кунг-фуа, за ћеркицу…