На Олимпијади у Финској, крајем јула 1952. године, одигране су двије фудбалске утакмице између Југославије и СССР-а. Било је то много више од фудбала – прави рат двију социјалистичких земаља које су се четири године раније разишле око Резолуције Информбироа. Било је драматично у свлачионицама, али и на терену са преокретима какви се не памте у историји фудбала
Пише: Владо Вурушић
Прије тачно 65 година, јулских дана – у недјељу 20. и уторак 22. – у финском граду Тампереу, смјештеном између два језера, на локалном стадиону Ратина у склопу 15. олимпијских игара играле су се утакмице највећег могућег политичког ризика: Југославија – СССР или, како су још ушле у историју, меч Тито – Стаљин.
Била је 1952., прошло је тек седам година од завршетка Другога свјетског рата, Европа је још лизала ране, трагови разарања били су видљиви, а већ се заратило на Корејском полуострву, над Европом је спуштена гвоздена завјеса и поновно је замирисало на могућу крв јер су двије социјалистичке земље, Југославија и СССР, дошле на ивицу рата. Титов режим 1948. не прихваћа Резолуцију Информбироа, што ће промијенити судбину народа у Југославији, окренути земљу у другом смјеру те је учинити “мезимцем” хладног рата. У СССР-у и другим земљама “народне демокрације” громогласна суђења “Титовим шпијунима”, а за Тита се говори да је фашиста, издајник, лакеј империјализма, продана душа, Јуда.
Ни Тито није остао дужан – на Голом отоку био је логор за све присталице ИБ-а и Стаљина. Тито се тих година окренуо САД-у који му даје позамашан кредит од 50 милијуна долара, жито, јер је жетва подбацила, и оружје. На границама Југославије и комунистичких земаља Мађарске, Румуније, Бугарске и Албаније готово свакодневно се пушкара. Има и мртвих. Очекује се руска интервенција.
Хероји или кукавице
И сада оваква неочекивана прилика. Прве Олимпијске игре на којима наступа СССР и одмах другог дана такмичења сусрет вијека који ће их обиљежити: у осмини финала фудбалског турнира играју двије непријатељске државе које се гледају преко нишана. У оба табора блага паника: “Куд баш на њих. Само пробај изгубити!” Аларм на узбуну је зазвонио. Од Лисабона до Владивостока чекала се вијест из Тампереа. То више није била обична утакмица. Морала се добити, то је питање идеолошке и сваке друге части, а побједа доказује да је побједничка страна у праву и када је у питању и Резолуција ИБ-а и смјер социјалистичког развоја.
И један и други селектор на вези су с политичким водствима у земљи. Југославија је тада имала једну од најбољих репрезентација на свијету, али и Руси су били искусни и не мање добри. Но, није ствар само у томе. Из Београда и Москве стижу наредбе да се не смије изгубити. Нема лабаво. Додуше, Руси су до последњег дана чекали одобрење из Кремља да се уоппте игра. Вијећало се хоће ли се играчима допустити да се рукују с Југославенима. У руску свлачионицу сишао је челник Комунистичке омладине Александар Шелепин, послије шеф КГБ-а. Читало се Стаљиново писмо. Вожд је објаснио ситуацију, али и упозорио играче на одговорност у случају пораза. Они су и те како били свјесни што то значи. Стаљиново писмо више је изазивало зебњу него што је мотивисало. Голман Иванов послије је у својим мемоарима записао: “Нико није говорио о тактици и фудбалу , само о политичкој ситуацији. Као да је у питању разговор прије битке, а не прије утакмице”.
И у “плавој” свлачионици била је слична ситуација. “Знали смо да је цијела земља на ногама, да влада напетост”, причао је Владимир Беара, а репрезентација је затрпана стотинама телеграма подршке из земље, од радних колектива преко војника у караулама до пионирских организација. Уочи самог изласка на терен, пред више од 17 хиљада знатижељника, у југославенску свлачионицу амбасадор је донио Титов телеграм подршке.
“Ноге су нам се одсјекле. Сад ти играј кад Тито шаље телеграм. Храбрили смо један другог, а ово нам није требало”, присјећао се те утакмице велики Владимир Беара, један од седам хрватских играча који су играли те утакмице, уз четири српска. Додуше, клупски однос био је супротан: четири играча из хрватских клубова и седам из српских.
“Дечки, за људе дома данас постајемо хероји или кукавице”, рекао је прије изласка на терен Златко Чајковски, “пургер” у дресу Партизана. Иванов је, пак, рекао како је чуо неког руског играча: “Данас смо гладијатори. Ово је питање живота и смрти”.
Енглески судија Артхур Еллис извео је екипе: Иванов, Крижевски, Башашкин, Нирков, Петров, Нетто, Трофимов, Николајев, Бобров, Марјутин, Бесков, а у плавим дресовима Беара, Станковић, Црнковић, Чајковски, Хорват, Бошков, Огњанов, Митић, Вукас, Бобек и Зебец. Састав који је тих година знало издеклампвати свако дијете и у полусну. На лицима играча напетост. Руски капитен Бобров оклијевао је неколико тренутака прије него што је на центру прихватио испружену руку капетана супарника – динамовца Ивице Хорвата.
У публици је било више оних којима је ближа Југославија, иако су Совјети ангажовали правовјерне финске комунисте да дају подршку момцима у црвеним дресовима. Утакмица из снова, након првотног лаганог испитивања, Југославени лете тереном. У првом полувремену већ је 3-0: Митић, Огњанов, Зебец. Руси су били потпуно изгубљени. Титова репрезентација господарила је тереном. Вукас, Митић, Бобек, Чајковски, Хорват – не знаш који је играо боље. Док су згромљени руски играчи на полувремену улазили у свлачионицу, љутити руководиоци, у страху за себе, дочекали су их увредама: “Фашисти!”
Сулуди преокрет
Леонид Иванов се сјећа: “Сви смо ћутали. Гробна тишина. Нисмо могли доћи до ријечи ни даха”. Всеволод Бобров, пак, написао је: “Гледам Леонида. Плаче! Тјешим га да ћемо сада проиграти. Ни он ни ја не вјерујемо у то пуно”. Шеф Руског фудбалског савеза, Гранаткин, покушао их је охрабрити: “Ма, не могу они у оваквом темпу играти до краја”. Селектор Борис Аркадјев само је рекао: “Вукаса, Вукаса морамо зауставити”. Наиме, Хајдуков нападач Бајдо Вукас био је зачетник свих акција “плавих”. Но, није добро кренуло по Русе – Бобек је у првом нападу повећао на 4-0. Руси некако смањују, али Зебец у 59. минути забија за 5-1.
И тада је услиједило најневјеројатнијих посљедњих 15 минута утакмице у историји фудбала. “Страх од страшног резултата нас је подстакаоо. Ни сам не знам како, али почели смо играти као луди. Осјетили смо да Југославени падају. Играли смо изнад својих снага, могућности и знања”, написао је послије о тој утакмици Игор Нетто те открио како је Бобров викао: “Сад! Сад! Пали су!”
“Догодио нам се блек-аут. Тотално смо пали. Ни данас не знам како. Не знам јесмо ли се опустили, препали или уморили. Ваљда све помало, али нисмо више могли. Можда би нам било лакше да смо водили с мањом разликом. Сигуран сам да 2-0 или 3-1 не бисмо испустили, а овако… Олово у ногама. Кај да ти велим”, причао је послије Стјепан Бобек о том сулудом преокрету.
Стаљинов бијес
Руси су, наиме, у 15 минута постигли четири поготка и дошли до 5-5! Бобров три гола, Трофимов па Петров у 89. минути. У продужетку, уочи самога краја, Руси су имали шансу – лопта је прошла Беару, полетјела према празној мрежи. Гол! Не! Статива. Елис свира крај.
“Када сам видио ту лопту како иде према голу, нисам више могао проговорити ни ријеч. Изгубио сам дар говора. Пријенос је наставио Хрвоје Мацановић, легенда загребачког спортског новинарства, који је успио остати прибранији”, испричао је послије о тој фудбалско-политичкој драми београдски радио репортер Радивоје Марковић. Руски репортер, пак, говорио је само имена руских фудбалера. Играче Југославије није именовао. Називао их је тек противницима.
“У продужетку смо и ми и Руси били исцрпљени. Грогирани као боксачи. Само смо чекали крај. Страх нас је било да не изгубимо. Били смо празни. Нисмо могли ни дисати, а камоли трчати”, рекао је легендарни Штеф Бобек.
Два дана послије – нова утакмица. У исто вријеме на истом стадиону. Исти играчи, исти судија. Драма у Тампереу се наставила. Руси су кренули незадрживо. У 9. минути Бобров их доводи у водство. А након тога, као и играчи у плавим дресовима два дана раније, и они падају у панику. Но, Митић (19), Бобек (29) из пенала те Чајковски (59) доводе до коначних 3-1! Побједа Југославије. “Никад у животу нисам осјетио такво олакшање. Сви смо били пресрећни, због нас, али и због наших људи који су то очекивали”, причао је Бобек.
Тито је надвисио Стаљина. На Брду код Крања, гдје су Тито и најужи кабинет слушали пријенос, весеље. Пуцало се из стројница.
А у Кремљу? Пренос је за СССР прекинут у другом полувремену и Руси ће резултат дознати тек 11 година послије! Стаљин је био изван себе. Пораз је доживио као личну увреду. Свим играчима одузета је титула “заслужног спортиста” која је носила многе привилегије. Стаљинова освета била је страшна. У бијесу је расформирао московски клуб ЦДКА који је дао највише репрезентативаца. Указом 793 због “срамоћења државе и социјализма” клуб се ставља изван функције усред првенства. У указу 808 стајало је да су играчи “укаљали углед совјетског спорта и државе”, а поименце се спомиње незалагање играча. Јуриј Нирков је послије рекао: “Мирисало је на Сибир, али смо га, срећом, избјегли.“
„Екипа која се осрамоти на бојишту бива расформирана”, објаснио је, пак, Стаљинов шеф полиције Лаврентиј Берија. ЦДКА је обновљен након Стаљинове смрти као ЦСКА.
Код Тита друга слика. Из државног буџета је сваки играч добио награду – 500 долара, а Тито је лично одобрио да могу ићи играти на Запад! Стаљин је други пут поражен.
Пренос утакмице на радију, с гласом Радивоја Марковића, обиљежио је и једну од кључних сцена у филму “Отац на службеном путу” Емира Кустурице, а у Русији је 1990. о тој утакмици снимљен играни филм “Гол у кремаљска врата” Павла Љубимова. У својим мемоарима Всеволод Бобров је записао: “Били смо таоци ситуације и једног напетог времена”.
