МАНКРУТИЗАЦИЈА СРБИЈЕ!

   Лакше је данас бити Србин у Хрватској него у Србији! Слободније бих данас прошетао Загребом него Београдом! Револуционарни терор завладао је београдским улицама. Упадају у институције, у медијске куће, малтретирају људе, ломе и бришу српске симболе, крече мурале на којима су били српски јунаци и свеци, псују, прете и вређају на сав глас. Подсјећају на комунисте из 1945. и досовце из 2000. године, само што су ови данашњи револуционари без грама мозга и националне свијести, прави манкрути!

   Ко су, у ствари, манкрути, и како смо довде дошли, испричаћу вам у наредним редовима.

   У роману „И дуже од вијека траје дан“ Чингиза Ајтматова, испричана је казахстанска легенда о прављењу манкрута, посебне врсте робова. Некакав номадски народ из давних времена, после отимања туђих територија, примјењивао је необичан начин да покорене људи претвори у безопасне робове. Најприје би им обријали главу. У исто вријеме, искусни кољачи заклали би матору камилу. Дерући кожу с камиле, одвојили би најчвршћи и најприонљивији дио коже око врата. Пошто би ту кожу подијелили на парчад, одмах би је, онако врућу, лијепили на обријане главе заробљеника. Потом би их десетак дана оставили без хране и воде. Последњи дани преживљавања праћени су помућењем разума. Тада би им давали воду и мало хране, да би их повратили у живот. Сматрано је да је циљ постигнут – створен је роб (манкрут), насилно лишен памћења и стога веома цијењен, вриједио је десет здравих сужњева.

   Манкрут више није знао ко је, из ког рода и племена, није знао своје име, није се сјећао дјетињства, оца и мајке. Једном ријечју, манкрут се није осјећао као људско биће. Био је једнак бесловесном створењу и стога апсолутно покоран и безопасан. Све његове мисли сводиле су се на задовољавање желуца.

   Иако је легенда настала у давној прошлости, чињеница да искрсава у сјећању главног јунака Ајтматовог романа, затеченог у доба совјетског комунизма, гдје се код људи брисало сјећање на Бога, прошлост и претке, ради стварања „љепше будућности“, писац нас наводи на закључак да манкрутизација није ствар нечег давног, мрачног и превазиђеног, већ и данас представља не само локални већ и свјетски процес.

   Брисање људског памћења и затирање свега претходног, данас се истина не обавља сировом камиљом кожом, већ је подигнуто на један виши и хуманији ниво – обавља се преко друштвених мрежа, телевизије, филмова и серија, школских програма, невладиних организација и политичких партија. А циљ је исти – одвајање људи од Бога, вјере, традиције, личног и националног идентитета, ради њиховог претварања у безличне грађане ЕУ који ће беспоговорно да служе интересима западних центара моћи.

   Жртва тог процеса је и српски народ чија се манкрутизација славодобитно приводи крају, после вишедецнијске стаанизације и буквалног убијања (НАТО агресија), пошто софистицирана средства у нашем сличају нијесу била довољна.

   Манкуртизација српског народа започета је, у ствари, средином 20 вијека – доласком комуниста на власт, на совјетским тенковима, чије су вође наређивале ликвидацију свих оних који су подсјећали на „мрачну“ прошлост – попова, буржуја, учитеља, присталица монархије, присвајајући њихову имовину и власт за себе, у име народа који предводе. Потом су направили нове школске програме, партијске ћелије и тајну полицију. Што промакне школи и партији, није могло промаћи Удби. А за оне најтврдокорније, постојале су егзотичне дестинације, попут Голог отока.

У првим годинама после „ослобођења“, убијено је 55 хиљада недужних и најбољих Срба. У наредним деценијама, репресија је ублажена, али је било какав покушај борбе за политичке слободе и национална права – експресно гушен. Систематски се радило против Срба – од аутономије за Косово 1946, до Устава из 1974 године.

   Без обзира на пропаст комунизма крајем 20 века, комунистичка свијест одлично се уклопила у тзв. процес европеизације. Господари евро-интеграција, са истом жестином као некад вође комунистичке револуције, спроводе реформе у свим областима живота, од економских до сексуалних, заводе ред чак и бебама, животињама и биљкама – вакцијанацијама и и генетским модификацијама.

   Умјесто сирове камиље коже, разум нам смућују ругањем свему што је чинило српски живот у прошлим временима, као нечем примитивном, самим тим и штетном, уз засипање обиљем бриселске празнословне фразеологије о свијетлој будућности, о Европи без граница.

   Као што онај несрећни манкуртизовани Казахстанац на крају легенде убија своју мајку, јер је не препознаје, тако многи европеизирани грађани Србије и Црне Горе, као што су то чинили њихови очеви и дедови у време комунизма, убијају у себи Бога, Светог Саву, Косово и Метохију, крсну славу, обичаје и обреде, српски језик и ћирилично писмо, презирићу претке.

   Код наших политичара, умјесто страха од Бога, постоји само страх од еуропских бирократа, а једино смисао виде у евро-аталантским интеграцијма. Као што у оном несрећнику из казахстанске легенде не постоји више никакво сјећање, осим страха да би могао остати без капе која му је попила памет, тако и данас европска капа постаје једини циљ и смисао. Заборав се намеће као сама суштина човјекова.

   Манкрутизација, дакле, подразумева, губитак историјске свијести и замјену сопственог идентитета обмањивачким садржајима. Пошто у случају Србије није успјела ни после вишедеценијских покушаја, методама штапа и шаргарепе, чак ни НАТО бомбама, западни центри моћи направили су „тројанског коња“ у виду студентског покрета, знајући да су студенти најпоштованији и највољенији дио српског друштва. Огромне паре ушле су у Србију преко невладиних организација ради рушења Вучићевог режима и Српске православне цркве, као последњих бастиона одбране националних вредности, културе сјећања и српских традиција, прије свега православља.

   И успјели су на последњим изборима – Србијом су коначно завладали манкрути, људи без имало националне свијести и људске савјести, без имало емпатије према било коме, који мрзе чак и српског патријарха! Подршку су, наравно, добили од свих антисрба у региону, превасходно из Хрватске и Црне Горе! Тако смо дошли у апсурдну ситуацију да Србија постаје антисрпска држава, антисрпскија чак и од данашње Црне Горе и Хрватске.

   (фото: уништавање мурала на Славији на коме је писало „Кад се војска на Косово врати“, у организацији Студентске иницијативе за људска права; да се не би тврдило како је ову слику направила Вештачка интелигенција, поставио сам и име фотографа)