ПОГЛЕД С ИСТОКА

Може ли Алекса Бечић бити црногорски Емануел Макрон?

3187

Да ли су Алекса Бечић и Емануел Макрон два слична каменчића у еуропском мозаику? Да ли је надирући талас Бечићевих Демократа најава коначног пада режима Мила Ђукановића?  Зашто „Вијести“ подржавају Демократе? Шта могу Срби у Црној Гори очекивати од Бечића?

Пише: Донко Ракочевић

Протекли викенд обиљежили су политички успјеси Алексе Бечића (на локалним изборима у Херцег Новом, гдје је његова партија узела 25 одсто гласова) и Емануела Макрона који је побиједио на предсједничким изборима у Француској. И док ће побједа Макрона бар мало учврстити пољуљану стабилност Европске уније, успјех Бечићевих Демократа је најава скорог пада режима Мила Ђукановића (зашто? – објаснићу мало касније).

Прво да покушам одговорити на питање из наслова. Нови предсједник Француске до скора је био најпознатији по томе што је ожењен својом учитељицом. Не знам да ли ће у том смислу Бечић постати његова копија, нити је то важно за црногорску политичку будућност.

Прва паралела која се може повући између њих двојице јесте да су сличног темперамента – страствени говорници и харизматични лидери који не трпе ауторитете изнад себе: Макрон је незадовољан напустио партију Франсоа Оланда у чијој влади је био министар економије, те формирао своју „У покрету“; док је Бечић у СНП-у дошао у сукоб са предсједником Срђаном Милићем, те прије двије године основао Демократе Црне Горе.

Обојица су протеклог викенда успјехе остварили на штету националних снага – Макрон је поразио Ле Пенову која је предсједница Националног фронта, док је Бечић остварио више него дупло бољи резултат од Демократског фронта, до скора  највеће опозиционе снаге. И један и други се поносе чињеницом да су на челу странака грађанске провинијенције, европске оријентације, којима смета свака прича о националном идентитету. У слављеничкој изјави, синоћ, Бечић није заборавио да нагласи да Херцег Нови више неће бити град са националним предзнаком.

Политички противници Макрона оптужују да је марионета олигарха и западних центара моћи, те да је свака његова прича о борби за праведније друштво само маска за даље богаћење богатих. И Бечићу су основне тачке у програму – правна држава, борба против сиромаштва и сузбијање криминала и корупције. Колико је у томе искрен, наредних година ћемо тек сазнати, али многи његови противници већ сумњају да иза његове партије стоји крупни капитал и моћници са Запада. Наводно се то видјело и у предизборној кампањи у Херцег Новом. Ја то, истина, нијесам видио, али видим какав има повлаштен третман у црногорским медијима, поготову у „Вијестима“ које ништа не раде без мига из западних амбасада.

Но, и да је до сада био потпуно самосталан, заједно са врхом своје партије, не вјерујем да ту аутономију може сачувати убудуће. А ево зашто. Црна Гора је готово сав свој суверенитет већ предала Европској унији и НАТО, и свако ко има намјеру да се докопа власти на државном нивоу – мора да беспоговорно слуша Брисел и Вашингтон. Нема ту много мјеста за политичке маневре, сем неке празне приче за домаћу употребу.

Најбоље је то прије неку годину појаснио хрватски портал www.advance.hr поводом МАНС-ових демонстрација у Црној Гори, у тексту под насловом: „Почиње ли наранџаста револуција у Црној Гори“ – http://www.vaseljenska.com/misljenja/da-li-je-pocela-crnogorska-narandzasta-revolucija/

„Интерес крупног капиталау Европској унији је далеко важнији него интерес народа, с једним важним изузетком – нова владајућа политичка класа много је темељнија у свом задатку. Другим ријечима, подобнија је про-ЕУ интересима од претходне. Корупционашке афере више не избијају толико често, ствара се привид нормализације, док је експлоатација од крупног капитала далеко компактнија и темељнија“ – каже се, између осталог, у том пророчком тексту.

Но, није све тако црно. Надирући талас Демократа коначно најављује смјенљивост власти у Црној Гори, као основ сваке демократије. Мило Ђукановић и ДПС можда могу заокружити три деценије владања, али сада је већ извјесно да неће ни мјесец преко тога. И то захваљујући, прије свега, Алекси Бечићу. Јер, опозиција, без њега и његове партије, не би још дуго била у стању да сруши овај однарођени, криминализовани и корупционашки режим. Ма колико Бечић изгледао политички безличан и ни у чему утемељен, а његова партија кадровски слаба и неискусна, они су једина прихватљива одступница разочараним члановима и опозиционих и владајуће партије, па и онима који су досад бојкотовали изборе. Управо због тога што су нови и неупрљани у црногорској политичкој каљузи.

Дакле, одговор на питање из наслова је: Алекса Бечић може бити црногорски Емануел Макрон. И може бити предсједник Црне Горе, већ идуће године, наравно уколико одлучи да се кандидује, а претпостављам да хоће.

Шта могу очекивати Срби од Бечића?

Као што смо већ рекао, Алекса Бечић, као ђаво од крста, бјежи од сваког националног питања, па и од приче о очигледној угрожености српске националне заједнице у Црној Гори. Тако да црногорски Срби не могу очекивати да ће им, његовим доласком на власт, бити ријешено иједно питање. Али, биће им боље него под ДПС-ом, јер неће бити макар прогањани и јавно жигосани као непријатељи Црне Горе.

„Наш програм је јасан и једноставан – као прво помирење Црне Горе, одмах и без одлагања, хоћемо да градимо и радимо заједно без обзира не вјерско, национално и политичко опредељење. Они који су продуковали подјеле свих ових година, не мисле добро никоме осим себи“, обећао је Бечић још прије двије године када је постао предсједник Демократа.

Ле Пенова је увјерена да ће Макрон уништити француски национални идентитет; ја не вјерујем да Бечић, све да освоји апсолутну власт на републичком нивоу, може затријети српство у Црној Гори, јер то није успјело ни Ђукановићу за двије деценије отворене антисрпске политике, али Бечићево затварање очију на бројне проблеме српске националне заједнице у Црној Гори, може престављати тиху асимилацију, поготову када се има у виду европска политика по том питању.