Пише: Донко Ракочевић
Поздрављам одлуку предсједника Црне Горе да Орден црногорске велике звијезде постхумно додијели митрополиту Амфилохију. Ако га је ко заслужио, заслужио га је наш Ђедо. Јер, као што је Прометеј покупио ватру са Сунца да би помогао људском роду, тако је и митрополит Амфилохије покупио свјетлост из Новог Завјета и Луче Микрокозме, и њоме нам, у помрчини новог свјетског поретка и Ђукановићевог режима, осветлио пут којим треба да идемо.
Но, апсолутно сам против подизања споменика било коме, па и митрополиту Амфилохију!
Писао сам о томе више пута, али да поновим још једном: Бог нам је, преко Светог писма, изричито забранио да подижемо „камење с ликовима“! Чак запретио – проклетством!
И то је поштовано кроз српску историју, све до стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, када краљ Александар уводи многе западне новотарије, па и споменике!
Доласком комуниста на власт, масовно се подижу споменици народним херојима, првоборцима, и превасходно Јосипу Брозу иако је био жив, да би му на крају направили и вјечну „Кућу цвијећа“ у Београду.
Све у свему, не само наш народ, него ни наше институције, на жалост и Црква, као ни интелектуална елита, нису у стању да се одупру западној култури, неправославним формама сјећања и меморисања прошлости.
Није ријеч само о помодарству, недостатку самопоуздања, него и о незнању, недовољној утемељености у православној култури, „испраним мозговима“ од стране комуниста и масонске владе Александра Карађорђевића.
Ако ово није довољна аргументација, ево вам поруке из Светог писма, из поглавља под насловом „Обећање благослова и претње проклетством“:
„Немојте правити себи идоле, ни кипове, ни споменике, ни камење с ликовим не постављајте у својој земљи да им се клањате. Ја сам Господ, Бог ваш…“
Наше меморисање прошлости, личности и догађаја, везано је за цркве (фреске и иконе), манастире, гробља. То су топоси нашег идентитета, мјеста окупљања и посредници између времена и вјечности и на колективном и на индивидуалном плану.
Митрополит Амфилохије се налази на фрескама, када (ако) буде канонизован – и на иконама, као и у нашим срцима! И то је сасвим довољно.
