(ПОД)СЈЕЋАЊА

Меч вијека у брезојевичком „Медисон Сквер Гардену”!

6326

Пише: Бранко Ракочевић

Осмог марта 1971. године, баш на Дан жена, у борби вијека, рукавице су укрстили двије највеће и најјаче мушкарчине тог доба – Џо Фрејзер и Мухамед Али. Ниједан спортски догађај није се толико урезао у колективно памћење генерације срећника као тај бокс-меч. Мјесецима се причало само о том дуелу. Прецизни хроничари су записали да је свих 19.760 улазница плануло у трен. Милион и по људи је посматрало меч у распродатим биоскопским салама, а амерички потпредсjедник је набавио само једну улазницу…

Исламски свиjет је био на страни Мухамеда Алија (Касијуса Клеја), који је 1964. године прешао у ислам, и постао највољенији Мухамед, наравно, после пророка Мухамеда. Њему је 1968. године одузета свјетска титула зато што је одбио да оде у Вијетнамски рат. Ми смо, наравно, навијали за Фрејзера, не само због хришћанских светоназора, већ и због тога што је „Смокин‘ Џо” био народни шампион, фајтер, борац без мане и страха. Причало се да је данима прије меча држао главу у сланој води, како би што боље истрпио ударце „великог брбљивца из Луивила”.

Читава планета је била усмјерена на Менхетен, па ни мало Брезово насеље није остало имуно у погледу тог историјског меча. Прољеће је каснило, па је тог 8. марта у Брезојевицама мећавило, баш као у Срему. После цјелодневног санкања и грудвања, и вечерњег топлог оброка, дошло је вријеме да се иде у кревет… Мајка рече да се прво пишки, па на спавање… Моја „старија” браћа су била предшколског узраста, а ја тек што сам изашао из пелена, али смо већ тада били увелико „инфицирани” спортом.

Како нам је стари телевизор-лампаш, марке „Панорама ЕИ Ниш”, отказао послушност, планирали смо да бокс-меч одгледамо код „првих комшија” – километар и по од куће! Навили смо стари будилник да нас пробуди у два сата иза поноћи, а мајка, која, наравно, није хтјела ни да чује за тај наш сулуди „игмански марш”, притиснула је „пуљку” на сату која прекида звоњење… Но, старија браћа су „знала за јадац”, па су поново активирали звоно.

Зврррр… Тачно у 02:00 иза поноћи сви смо поскакали из кревета… Ни хладна соба, ни снијежна мећава, ни строга мајка, нијесу нас могли спријечити да одгледамо бокс-меч вијека. Мајка нас је „забундала” – перјане бундице, вунени прслуци, кожне панталоне (које бијаше послао ђед из Њемачке), вунене чарапе, вунене рукавице…

Коначно смо кренули – у неизвјесност… Већ на вратима нас је ошинула жестока хладноћа и снијежна мећава. Ја сам био тек „проходао”, па ме је мајка носила на леђима, док су двојица браће ходали шћућурени уз њу. Ледени вјетар ме шибао по лицу, а влажне пахуљице су ме лијепиле по носу и обрашчићима… И данас ми уши пара грезање смрзнутог снијега.

У једно зло доба стигосмо до нашег „Медисона”. Стара кућа од камена нам се указа као фатаморгана. Опрезно се попесмо уз дрвено степениште покривено ледом и снијегом, и склонисмо се на балкон испод старог трема. Мајка покуца на зелена дрвена врата, зашкљоца кваком на старој црној брави правоугаоног облика, и позва Љубу Бранкову…

Брезојевички „Медисон Сквер Гарден”

После пар минута, у соби се зачу гунђање и шкрипа дрвеног патоса. „Добро је, ето је, сад ће”, рече тријумфално мајка. Љуба отвори врата, и кад нас виђе премрзле и унезвијерене, само што не паде у несвијест. Врисну, прекрсти се, и забринуто упита: „Добре, мрче, шта се десило, је ли ве то Радисав ишћерао из куће?! Уласте у кућу, позмрзаше се та ђеца!”

Мајка некако објасни забринутој комшиници да је све у реду, и да смо дошли да гледамо бокс. „Какав црни бокс, по овоме кијамету?!”, промрмља зачуђено старица, и поче да налаже фуруну бубњару.

Пламичак ватре се појави кроз мали правоугаони отвор на вратанцима фуруне, и топлота поче да се шири кроз собу… Кроз малени зелени прозор са четири стаклена квадратића, гледамо бијелу, снијежну мећаву, а на старом црно-бијелом телевизору марке „Амбасадор”, такође „снијег”, јер се програм тада завршавао прије поноћи… И сви ми гледамо „бијело”…

Куња заједно са нама стари мачор, који се бјеше привукао фуруни, чекајући почетак преноса. У једно зло доба, расани нас евровизијска шпица – ЈRТ Еurovision – која би и мртвог пробудила. Мало затим, храпавим гласом се јави чувени тв-репортер Драган Никитовић : „Поштовани љубитељи племените вjeштине, добро вече или добро јутро, добро дошли на меч виjека!”

„Добра ти срећа”, узврати моја мајка Никити, који је и не констатова, већ настави: „Драги гледаоци, за вас који још увек имате црно-биjеле телевизоре…”, али не успjе да заврши мисао, јер га овај пут у по реченице „прекиде” Љуба Бранкова: „Пи, срам те било, не млати, не знам шта фали овоме нашем црно-бијеломе лампашу.” Никита се некако, поред Добре и Љубе, избори за ријеч: „Џо Фрејзер, свjетски шампион, вечерас наступа у зелено-жутом шортсу, док је његов изазивач у црвеном-бијелом”.

После уводне церемоније и „уводних” чарки, зачу се гонг који је означио почетак меча. Мухамед Али је обећао да ће свог противника нокаутирати до шесте рунде, али како му то није пошло за руком, Фрејзер је, преузимајући иницијативу, почео да му се церека у лицe. Рунде су муњевито пролазиле једна за другом, јер су биле веома узбудљиве, а понека је трајала „краће” пошто би ме и сан повремено ухватио…

У једанаестој рунди, Мухамед се нашао у конопцима, а у петнаестој на поду, после једног страховитог ударца Фрејзера, разорном љевицом… Дилеме није било, једногласном одлуком судија, побиједио је наш љубимац Џо.

После меча, радосно истрчасмо из куће. Напољу бјеше свануло, права снијежна идила. Почесмо да имитирамо наше идоле, и да размјењујемо ударце. „Ја сам Фрејзер, ти си Али. Први сам рекао!”, повиках тријумфално, али ме старији брат гурну на снијег и рече: „Е, сад си ти Али, а ја Фрејзер!” Почесмо и да се ваљамо по снијегу, и остављамо трагове тијела…

А трагови тог епохалног меча остали су дубоко у нама до дан данас… Био једном један меч у прошлом вијеку, и никад више такав… Епски.