Из записа Милована Ђиласа, из разговора историчара Венцеслава Глишића са Александром Ранковићем, из сјајног опуса публицисте Пере Симића, књиге Славке Ранковић, склапа се занимљив мозаик о томе одакле су стизале наредбе Јосипу Брозу и како је стваран његов култ.
„У току цијелог рата све везе с Русима биле су искључиво у Титовим рукама. На састанцима Политбироа, Тито је из депеша које је примао из Москве нама казивао само оно што је сматрао да треба да нам каже. Нико од нас никад није видео ниједну депешу. У рату, за време марша, пре него што би легао да спава, Тито би изуо чизму, ставио депеше у њу и поново је обуо. Тако се обезбеђивао да му их неко не украде. После рата, он је све депеше из Москве чувао у челичним касама – у Београду, на Брионима, у Сплиту. Неке најважније је увек носио са собом“, остало је забележено сећање Александра Ранковића.
Почетком љета 1944. године, Стаљин, по Ђиласу, шаље Титу поздраве, али и 200.000 долара у кешу и скупоцјену кавкаску сабљу чије су корице и балчак били од сребра и злата, а сјечиво од дамаског челика. Титу је схватио симболику тог поклона.
Мјесец дана по Ђиласовом повратку, Тито 5. јула 1944. шаље писмо Стаљину: „Биће нам потребна највећа Ваша подршка да бисмо могли што прије ријешити питање Србије, које је за нас врло важно, јер од тога зависи коначан успјех у стварању демократске федеративне Југославије… И ја Вас молим за ту помоћ.“
Уследила је и формална молба за инвазију на Србију: „По моме мишљењу, најјача подршка у сваком погледу била би у томе ако би Црвена армија надирала преко Карпата и Румуније у правцу југа“, затражио је Тито.
На крилима руске армије, Тито улази у Београд 20. октобра 1944, и креће пакао за Србе! У наредне двије године његова злогласна Озна ликвидирала је 45.000 грађана Србије. Наравно, ликвидације су обављане без суђења, што је шеф Озне, Александар Ранковић стриктно тражио у неколико наредби својим потчињенима. Завладао је терор над политичким неистомишљеницима и прогон Српске православне цркве!
Oзна је наравно формирана по стриктиним упутствима Коминтерне. У другој половини 1946. интензивиран је и процес школовања официра КОС-а у Совјетском Савезу.
И послератни развој Југославије, у којој је власт неподељено држала Комунистичка партија, одвијао се по совјетском моделу чије су основне карактеристике биле државна својина и политички монопол. Ни после разлаза Тита и Стаљина (1948) тај модел није напуштен!
Изгледа да је изградња Титовог култа почела у јесен 1942, на једној од херцеговачких планина, на састанку коме су присуствовали Тито, Ранковић, Кардељ и Ђилас.
Ђилас је био недвосмислен: „Ми недовољно популаришемо Тита. Морамо да имамо вођу, човека за кога се везују масе. Војсковођу. Секретара Партије. Онако како Руси имају Стаљина.“ Отад је почео да се ствара Титов култ. Јосип Броз је дефинитивно постао Тито.
Онда је кренуло редом… Испјевано је на стотине песама у његову славу.. Један Орден народног хероја, па други… Па, доживотни предсједник….
Рато Дугоњић, секретар ЦК Скоја, предложио је да се дан његовог рођења слави као Дан младости и да му омладина Југославије носи штафету са честиткама и поздравима…
Иако је рођен 7. маја, како пише у свим документима, рођендан је прослављавао 25. маја.
Све је, дакле, била лаж и превара у његовом животу. Па и у смрти – у опоруци је записао да му на гробу не буде петокрака.
