ИНТЕРВЈУ: Супруга великог писца Борислава Пекића

ЉИЉАНА ПЕКИЋ: Мој муж је најбоље дефинисао Србе!

3610

Ни Пекић, ни ја, ни наша ћерка, нисмо узели британско држављанство, иако смо могли. Пекић је сматрао да је рођен као Србин, да је српски књижевник и као такав и остаје до краја живота. Александра и ја смо се с тим солидарисале.

Разговарала: Мирјана Митровић

Борислав В. Пекић (1930-1992) био је један од најзначајнијих српских књижевника 20. вијека. Родио се у Подгорици 1930. године (Пекићи су иначе из Дробњака). Његов отац, Војислав Д. Пекић, је у Краљевини Југославији био високи државни чиновник, тако да су често селили. Почетком Другог свјетског рата, италијанске окупационе власти су их протјерале из Цетиња за Србију.

Био је вођа илегалне организације Савеза демократске омладине, због чега је, мјесец дана по упису на Филозофски факултет, ухапшен и осуђен на 15 година затвора. Помилован је после пет година. Након Пекићеве емиграције у Лондон 1971, југословенске власти су га сматрале персоном нон грата и низ година су осујећивали издавање његових дјела у Југославији.

У Србију се вратио почетком 90-тих да помогне приликом увођења вишестраначја. Са 12 интелектуалаца основао је Демократску странку, али је одбио да буде предсједник.

Љиљана Пекић у разговору са Александром Вучићем, приликом откривања споменика Бориславу Пекићу, почетком марта 2016. године, на Цветном тргу у Београду

Да је Пекић „личност по много чему необична: животом, делом, изгледом”, како је запазио његов кум Борислав Михајловић Михиз, од првог сусрета било је јасно и архитекти Љиљани Глишић, која је 1958. године постала пишчева животна сапутница. Али та улога за Љиљану Пекић није прекинута на дан пишчеве смрти, 2. јула 1992. године. Пекићева удовица је скоро четврт века посветила очувању његове богате заоставштине.

Колико је Пекић данас читан међу Србима? Занимљив је Ваш предлог у преписци с једном читатељком да оснујете клуб читалаца „Златног руна” јер верујете да је мало посвећеника који су га прочитали до краја.

– Изненадили бисте се колико је Пекић у ствари популаран. Пре десетак година постављен је Пекићев блог, и ту објављујемо одломке Пекићевих текстова сваког дана. Када сам пре неколико недеља погледала статистичке податке, видела сам да је посета блогу достигла скоро милион посетилаца од почетка 2006. године. Највише их је из Немачке, чак и нешто више него из Србије. „Сентиментална повест Британског царства” је обавезна лектира на англистици и наравно да је веома популарна. Фејсбук страница је такође изузетно посећена. На њој моја ћерка и унука публикују Пекићеве мисли. Достигла је бројку од 43.000 фанова. После се те мисли цитирају и на разним другим местима и у разним приликама, као на пример на Инстаграм страници, коју су други посветили Пекићу.

А разумеју ли Срби Пекића? Шта мислите, да ли је као писац, мислилац и борац за демократију данас схваћенији него што је био за живота?

– Па зависи. Није Пекић за једну сезону. Мислим да млади људи налазе у његовим делима, говорима и дневницима јако много материјала за размишљање. Ми смо нестрпљив народ. Желели бисмо да се све обави одмах, јуче по могућству. А промене захтевају време. Што би рекао Пекић: „Немојте гледати на сат!” Ми смо, као и остале источноевропске државе, имали велики историјски прекид. Поред тога не смемо заборавити да су Турци овде били до јуче рачунајући на историјско време. Имали смо и ратове, и огромне губитке у људству. Долази Пекићево време, али полако, мало помало. Треба времена да се у Пекића зарони и да се он сагледа са свих страна. Он захтева читав институт научника разних дисциплина који би требало њиме да се баве.

Дуго је владала фама да је Пекић тежак писац за читање.

-Веровао је да пише само за одређене читаоце, посвећене интелектуалце и људе који много воле књижевност, али је у ствари желео да га сви читају. Он није писац који се чита у аутобусу, нити може да се прочита за неколико дана. За „Златно руно“, на пример, треба макар три месеца. Сам Пекић је читао много, све што му падне под руку. Причао ми је библиотекар из нишког затвора, да је Бора за годину и по прочитао преко 600 књига. Имао је и омиљене писце: Томаса Мана, Достојевског, Црњанског, Андрића, Крлежу, Анатола Франса…

Познато је да је Пекић врло озбиљно схватао књижевност и зато је годинама проучавао тему о којој ће писати.

-Припремајући „Златно руно“, рецимо, читао је о берзи, скупштини, политичарима, трговцима, сликарима, грнчарима… Кад је писао „Беснило“, прочитао је грдне књиге из медицине, и бројни доктори су рекли да нису нашли ниједну грешку у опису тог процеса. Радио је од јутра до мрака, после вечере би се мало одморио, па опет до касно у ноћ. Дешавало му се да му идеја дође у сну, он се тргне, а крај кревета је имао оловку и биљежницу да запише.

По Пекићевој новели „Одбрана и последњи дани“, ВИС „Идоли“ су назвали свој први албум који је објављен 1982. године и који  је, иначе, проглашен за најбољи албум југословенске рок музике. Да ли су „Идоли“ тражили Пекићево одобрење?

Наравно да су тражили одобрење и поклонили су Пекићу плочу. Небојша Крстић, један од чланова групе, заједно са Шапером, био је велики обожаватељ Пекића, и дан-данас чита сва нова издања Пекићевог опуса.

Како тумачите то што многе збуњује да ли је Пекић био националиста или не? Он врло критички пише о свом народу, каже да „ми и нисмо нација, него стање духа“, док му с друге стране сметају заблуде које Енглези имају о „милитантним“ Србима, а посебно њихове заблуде о Косову…

-Ипак је важно читаоце упутити на цео тај цитат из Златног руна: „Ми, ти Срби, и нисмо нација. Ми смо усплахирено и пометено стање духа. Ми и постојимо, заправо, само из ината!“

Морам рећи да ме нервира то што сви народи могу бити националисти, само Срби не могу. Наравно да је Пекић знао све мане свог народа, боље него сви остали, али је био велики родољуб. Али ми немамо другу нацију, ту смо се родили и морамо да делимо све са њом, ми немамо резервну нацију. И ми сви имамо многе заједничке особине.

Он је највише критиковао сам себе, па није чудо што је критиковао и Србе.

Знамо ми добро какви смо, али ми је доста да будемо стално за све криви. Ти „милитантни“ Срби су били добри када су се херојски борили у Првом светском рату, лудачки храбри изгинули у незапамћеном броју.

Још једну ствар морам да кажем, а која се не зна. Ни Пекић, ни ја, ни наша ћерка, нисмо узели британско држављанство, иако смо могли. Пекић је сматрао да је рођен као Србин, да је српски књижевники као такав и остаје до краја живота. Александра и ја смо се с тим солидарисале.