Усвојити и сачувати српску традицију, то значи њен садржај укључити у садашњост, да би национално саморазумијевање имало смисла. Тек тада постајемо власници своје историје. Питање је само: да ли су тога свјесни политички представници српског народа?
Пише: Желидраг Никчевић
Од референдума наовамо, разни црногорски званичници истичу потребу да се државна самосталност под хитно подупре такозваним културним скелама. Све и кад би пројекат изградње новог црногорског идентитета резултирао невиђеним успјехом, све и кад би црногорска култура неодољиво заблистала на евроатлантском хоризонту, Србе у Црној Гори то не би требало да занима. Они тој култури не припадају. У њој нема мјеста за српске вриједности.
Главни разлог за борбу коју против српске културе беспоштедно води црногорска власт мање-више је познат. Наиме, колико год та власт била непромишљена, колико год њене идеје о култури биле јефтине и у суштини примитивне, негдје на њеном врху ипак постоји трунка свијести да је читав монтенегрински подухват конструкције новог човјека и нове нације – могућ само у условима колективне амнезије, кад се људи заморе, успавају и препусте државном инжињерингу.
Да би српска култура у црногорском друштвеном животу уопште постојала, она мора бити институционализована и практикована – у школама, медијима, економији, управљању… свуда гдје људи уче и доносе одлуке, свуда гдје проналазе смисао свог постојања. Ван властите културе, без тих пракси које чувају и унапређују идентитет, које га свакодневно тренирају, и најотпорнији људи постају искоријењени, као имигранти.
Рачуница је проста: ако Срби немају прилику да своју културу свакодневно практикују на терену – онда ће они брзо остати без свог националног идентитета, готово и не примјећујући шта им се дешава.
Ова стратегија је веома перфидна. Мада су у огромној већини потпуно свјесни своје културне припадности, мада у њима још живе традиционалне вриједности српског народа, Срби у Црној Гори мало-помало губе свој културни идентитет, јер им је забрањено да га практикују!
Изоловани од ширег националног контекста, они у „самосталној и сувереној Црној Гори“ све теже проналазе нормалан простор за дјеловање – сада то већ личи на резерват, на неке наше сићушне енклаве патње и резигнације. Умјесто да им вриједности цјелокупне српске културе стално буду при руци, да их потпуно спонтано разигравају и у њима се јавно потврђују, Срби су принуђени на тајност и приватност, као да су народ другог реда, као да треба нечега да се стиде, као да су окружени старим Грцима, а не новим Дукљанима.
И ништа ту не помаже програмско заклињање у славне српске традиције. Од тога нема баш никакве користи. Ако ми само приватно чувамо те вриједности, у свом срцу и у својој кући – то уопште није довољно. Та веома распрострањена комеморативна психологија само погоршава ствари, јер успављује духове и неупоредиво горег противника пушта да мирно заврши посао.
Притом, треба знати да опстанак културе уопште није зајемчен; тамо гдје јој пријети обезвређивање или распад морамо је сами заштитити. На то смо обавезни, то недвосмислено констатују и највећи ауторитети политичког либерализма, не само Његош, Марко Миљанов и Љубиша. Рецимо, Роналд Дворкин каже: „Ми наслеђујемо културну структуру и зато имамо одређену дужност, на основу просте правде, да оставимо културу бар онолико богатом колико је била када смо је затекли.“
Према томе, ако Срби у Црној Гори заиста желе да остану Срби, нема те инстанце на планети Земљи која им може оспорити право да живе и раде у оквирима властите културе, а то у подијељеној и антисрпској Црној Гори значи у оквирима властите културно-просветне аутономије.
Нека национални Црногорци раде шта год им падне на памет, нека измишљају какву год хоће стварност и традицију, то не треба ни да нас брине ни да нас љути. Потпуно је узалудан и непотребан напор да се они некако преобрате, да се врате историјским истинама и коријенима – то се не дешава. А ако ми сачувамо своје, не знам ни зашто би нас растуживао тај губитак. Ми имамо своје вриједности, у њима и кроз њих треба да се културно остварујемо, и то је све што треба захтијевати. Овако, док чекамо да се догоди неки велики преокрет на нивоу читаве Црне Горе, да ту све дође у ред, дотле све више губимо и све смо непримјетнији у ширем српском контексту.
Да поновимо, ако још неко уопште слуша. Усвојити и сачувати српску традицију, то значи њен садржај укључити у садашњост, да би национално саморазумијевање имало смисла. Тек тада долазимо до пуног суверенитета и постајемо власници своје историје. Питање је само: да ли су тога свјесни политички представници српског народа?
