У бици на Фундини, августа 1876. године, црногорска војска од 5.000 људи, са Илијом Пламенцом и Марком Миљановим на челу, морала је да се суочи да турском војском која је бројала 20.000 људи. У тој бици је погинуло 6.300 турских наредника и војника, а Црногорци су заплијенили 3.200 пушака, 280 сабљи и 22 заставе. Највише се прославио Новак Милошев, предање говорио да је посјекао 74 турске главе.
Новак је по повратку из боја понио заставу у штаб, и од тог дана је постао барјактар војске. Глас о овој побједи обишла је цијелу Европу. Чак је и у Русију стигла вијест о бици на Фундини, па је цар желио да упозна јунака о коме се толико причало.
Новак Милошев се заједно са Петром Вукотићем и војводом Божом Петровићем запутио за Петроград. Не могу да замислим ту емоцију и то дивљење које је овај храбри брђанин морао да осјети пред сјајем једног од најлуксузнијих краљевских дворова, као што је Ермитраж. Сигурно је помислио на сиромашне куће Куча, на свој дом, са земљаним подом и огњиштем у средини.
Војводи Божу Петровићу, Петру Вукотићу и Новаку Милошеву организован је краљевски дочек. Грофови, кнежеви и обиљни сељаци – сви заједно су наздрављали Црној Гори, јунаштву Црногораца, а нарочито храброг Новака.
Новак је добио царско одликовање, као и необичан дар од групе руских племића: јатаган у корицама украшеним са 74 дијаманта (симболична бројка, колико је посјекао турских глава на Фундини). На сјечиву је урезано на руском језику: „Храбром Новаку Милошеву од Руса“. Поред јатагана, примио је и диплому у којој су на руском и српском набројана имена особа које су дале допринос за израду овог необичног поклона: „У знак сјећања на херојске подвиге 2 августа 1876. у кучкој области, круг руских родољуба вам поклања јатаган као дубоко и искрено признање“. На дипломи се налазе имена седам генерала, једног инжењера, једног лекара, једнго умјетника, једног архитекте, више официра различитог ранга, седам жена – супруга виших оцифира, па чак и два обична сељака Кузмана. На дршци је малим словима урезано име П. Овчиникова, особе која је без сумње начинила то оружје.
То је био необичан дар руских племића јунаку из Куча. Уз гусле су се опјевали његови подвизи и сјај јатагана „који је сијао чак и ноћу“, па је све улазило не само у историју, него и у легенду.
Једног дана је, међутим, кнез Никола Петровић, који ће касније постати и краљ, питао Новака да му да јатаган, јер наводно жели да га покаже својим гостима из иностранства. Новак, човјек од поштења и вјеран кнезу, даде му га под условом да га добије натраг. Пролазило је вријеме, а јатаган није био враћен.
Новак је после неког времена тражио од кнеза Николе да добије јатаган натраг, али кнез је одговорио да га је послао у Беч како би му се аустријски цар дивио. Новак је почео да сумња у кнежеву искреност, па се упутио на Цетиње да би се лично са њим суочио. Кнез је наводно био на Ријеци Црнојевића, али су његови перјаници Новаку предали јатаган, али без брилијаната, са 74 празне лежишта.
За Новака, који не би оклијевао ни тренутка да да живот за кнеза, ово је био страшан ударац. Када се вратио кући, у село Момче. Рекао је: „Оно Станино копиле ме је преварило!“ (Стана је била кнежева мајка). Легао је у кревет и умро исте ноћи. Те 1892. имао је 52 године.
У Орахову, у кући моје баке, изнова се причало о овом срамотном догађају за једног кнеза који је лоповима сјекао прсте.
Застава коју је Новак носио после битке на Фундини остала је у кући Вујадиновића све до 28. јунара 1913. године, када је Арсо, Новаков син и барјактар чете. погинуо под њом на Бардањоли, крај Скадарског језера.
(одломак из књиге „Покрадени јатаган“, која је ових дана изашла у издању Књижевне задруге Српског националног савета; аутор књиге је Нада Нидоли Вујадиновић, праунука Новака Милошева)
