скидање прашине

Комунистички злочини у Теслином селу!

1544

Треба се подсјетити да нису све жртве страдале само у логорима Госпић (Јадовно, Паг) и Јасеновац, већ су бројни Срби од априлског рата 1941. страдавали по личким селима, на кућном прагу, у масовним сеоским ликвидацијама, бацани у поноре и јаме

Пише: др Никола Жутић 

Мане Пешут, рођен је у селу Јања Гора у општини Плашки. Као подофицир учествовао је у aприлском рату 1941; по капитулацији југослoвенске војске избјегао је хапшење, па је у околини Плашког организовао равногорске четничке одборе. Постао је и командант батаљона Динарске четничке дивизије. У љето 1943. партизански војни суд осуђује га на смрт по наређењу Главног штаба за Хрватску. Након рата емигрирао је у Њемачку, гдје је од 1980. на челу патриотске организације Српске народне одбране. Као припадник СНО писао је радове о српском страдању у НДХ. Од 1987. уређивао је двомјесечник „Бели орао.” Умро је 2002. године у Њемачкој.

Посебну пажњу Пешут је посветио ,,Радучкој трагедији“, коју су осмислили и реализовали на монструозан начин хрватски комунисти (по замислима команданта и комесара Главног штаба Хрватске, Ивана Рукавине и Владе Бакарића, са Јаковом Блажевићем и српским ,,скојевцима“ – Миланом Купрешанин и Милан Баста). Овај Пешутов чланак објављен је у ,,Гласнику Српског историјско-културног друштва Његош“, Чикаго, свеска 49, децембар 1982. године:

Други свјетски рат посијао је ужасну пустош у нашој отаџбини. Окупација земље од вишеструког окупатора подијељене на окупационе зоне, створила је немогуће стање. Распиривана мржња од стране окупатора, преко домаћих издајника, који су се ставили у њихову службу, изазвала је трагедију каква није била никада раније. Од Југославије као државе није било ни трага. Створена је усташка Хрватска – од Јадрана до Дрине и Земуна. Остали дјелови земље подијељени су између сусједа. Ужа Србија и Црна Гора биле су окупиране.

Што се Србије тиче, у њој су Њемци показали своју праву тевтонску културу и човјечност кроз крагујевачку трагедију уз мноштво других стратишта. У НДХ вршени су покољи Срба, какве ум људски није могао замислити, а који су дневно гутали стотине и хиљаде душа: само и једино зато што су Срби и православци.

Током времена и појавом комуниста у српском простору у ужој Хрватској развио се братоубилачки рат под окупацијом, упоредо са усташким покољима Срба. За здрав разум и за људе добре воље, оно што су комунисти урадили у погледу Срба на овом простору, био је злочин раван злочину хрватских усташа, јер је тиме слабљен отпор српског народа у борби за опстанак.

До појаве, а потом и преваре комуниста у редовима српских устаника, под именом четника, кољачке експедиције усташа биле су сузбијене у градове, гдје су тражили од окупатора помоћ. Почетком комунистичке револуције, усташе су се опет осилиле и почеле са новим покољима Срба. То им је било олакшано, јер су четничке снаге биле ослабљене, а шпијунажа у корист усташа била је веома успјешна, преко комуниста у редовима српских четника.

У љето 1942. године, главни штаб партизана Хрватске имао је план да у Лици уништи четништво. Ово му је изгледало могуће и реално, јер је српски фронт у овом простору био разбијен на четништво и партизанство. Вјероватно договорно, и Главни усташки штаб у Загребу у исто вријеме одлучује да појача акцију покоља Срба на овом простору. Тако долази до једновременог упада усташких кољачких експедиција у српска насеља и до партизанске офанзиве на четничке снаге. И усташе и партизани сматрали су да ће једновременом акцијом лакше доћи до циља, јер четници немају резерве људства за попуну губитака у борбама.

По том плану, против села Радуча, у коме је био непотпун четнички батаљон од око 120 бораца, упућена је Девета хрватска партизанска бригада. Укупна снага комуниста била је 1.200 бораца, под комадом Милана Купрешанина и комесара Милана Басте. Наредба главног штаба Хрватске тој бригади гласила је: ,,До темеља сатрти ту четничку банду“. Ово је било довољно јасно упутство за Купрешанина и Басту, да тај план изведу на себи својствен начин. Акција на Радуч, као што је већ речено, била је само једна у склопу општег плана Главног штаба за Хрватску: ништење српског фронта на овом простору.

Два дана и двије ноћи комунисти су безуспјешно нападали четнике у Радучу. Извели су и десет јуриша, али без успјеха. О предаји четници нису ни размишљали. Главни штаб Хрватске доста је нервозно пратио ток борбе, јер су браниоцима Радуча пошли у помоћ и четници из Медака и Почитеља. Командант и комесар Главног штаба Хрватске, Иван Рукавина и Владо Бакарић врше пресију на Купрешанина и Басту да употријебе сва средства, дозвољена и недозвољена, за уништење четника у Радучу. Наиме, они су схватили своје шефове, што је значило, комунистичким језиком – или побиједити или умријети, а направити масакр какав сами желе. Зато се они одлучују и на најгоре – да испред свога стрељачког строја сврстају четничке породице, као и народ њима наклоњен, а потом да крену у напад.

Није дуго требало да се жене, дјеца и старци истјерају из својих домова и сврстају испред партизана, за полазак у напад. Наравно, речено им је: или ће се ваши предати или ћете сви до једног изгинути. Наређено је да мајке зову синове да се предају и да им се неће ништа десити, јер је командант Купрешанин дао ,,часну ријеч“ да ниједном четнику неће ни длака са главе фалити.

,,Предвечерје се спуштало. Језа је хватала сваког четника, јер су сви били свјесни зла које је ту. Одлука се морала донијети одмах. Постојала су два излаза: пробој или смрт. За пробој су сви, али их мучи судбина породица које ће патризани побити… Дошао је моменат гдје су се мишљења разилазила, али су се сагласили да се пробију они којима, зна се, комунисти не би живот опростили. Ова група се пробијала до засједе комунистичке и бомбама себи крчила пут. Од свих њих извукла су се четворица.

Онај дио четника који се жтрвовао за спас својих најмилијих, похватан је и побијен на најгрознији начин: кундацима пушака, кољем, ђоновима ципела и ножевима. Тако се у Радучу направила кланица каква се нигдје не памти. Убијених 84 четника је траг дивљег и разбојничког дјела комуниста у Радучу“. (Јовица Љубојевић)

,,Партизани, којима није то први посао, сладили су се људској крви браће по имену који се сбјесно жртвоваше за спас својих. Једни туку кољем и разбијају лобање људске, други кољу ножевима, а трећи газе по живим људским лешевима који се обливају врелом крви, а потом пљују по њима. Ја, лично, као и многи други нисам могао то да гледам. Чуо сам како један полумртав четник тупим гласом каже: Зар је то твоја часна ријеч, Милане, сине српске мајке? Видим да су комшије и да се добро знају.

Призори су језивији један од другога. Три су рођена брата. Два су већ искасапљена, а трећег младића од својих 17 година, лијепо развијеног и стаситог, два партизана воде до Купрешанина. Питају га шта да раде са њим: Друже команданте, два смо му брата већ убили. – И њега као трећег убијте, рекао је Купрешанин као да се не ради о људском бићу“. (Исо Влатковић)