Случај 'лидл'

Коме сметају крстови у колијевци Европе?

1306

Хришћанство се проширило на Санторини, острво у грчком архипелагу источног Медитарана, врло рано – у другом вијеку послије Христа. Писмени докази о организованој и функционалној цркви на Санторинију датирају из четвртог вијека. Острво је већ тада био потпуно христијанизовано као и велики дио Грчке, колијевке хришћанства од куда је славни апостол Павле кретао у “освајање свијета” за Христа.

Живјећи већ 2000 година на обалама Грчке, хришћанство је постало не само доминантна вјера, него и потпуно прожело културу, традицију, обичаје, архитектуру и начин живота овог дијела Европе. Преживјело је разне „господаре“ који су у прошлости хтјели промијенити хришћански идентитет, од Арапа Сарацена, средњовјековних Турака, Кемала Паше Ататурка који је потпуно уништио хришћански идентитет данашње турске обале и геноцидом збрисао хришћанске Јермене и Грке с лица те земље, и то једва прије 100 година. Па до грчког грађанског рата и срећом пропале комунистичке револуције  – глобалног затирача сваког идентитета.

Зашто се онда данас трговачки ланци попут њемачког Лидла „сраме“ те славне културе и историје, грчке културе гдје се на фасцинантан, мирољубив начин старогрчка култура стопила са хришћанством творећи сјај једне нове цивилизације која је хиљаду година творила идентитет Европе, те која је изњедрила сјајне умове и великане те цивилизације. Та се цивилизација звала Византија, а збрисана је империјалним ратовима Турака, носиоца потпуно друге цивилизације и вјерског идентитета.

Који је онда разлог да трговачки центри у 21. вијеку мичу темељну ознаку идентитета те културе (хришћански крст) са крова једне од најљепших сачуваних цркава данашње Грчке – Анастасиса на Санторинију. Анастасис на грчкоме значи Васкрснуће, тако да је и у самом имену Анастазија или Анастазије које је врло популарно на истоку Европе, али и цијелом Медитерану уткан (не)избрисиви идентитет хришћанске вјере на европском континенту.

Што је толико проблематично у крсту да га се чак мора мицати са слика прехрамбених производа? Да ли би се исто усудили направити у Турској, Саудијској Арабији, Пакистану, па и Индији, Јапану или другдје бришући темељне ознаке њихових идентитета? Немушта каснија оправдавања и објашњења нису ништа него само замагљивање трендова који се убрзано догађају у Европи пред нашим очима.

Санторини, и цијела Грчка, је један прекрасан тепих прожет хришћанском архитектуром која прожима сваки дио острва и земље. Већину њих карактерише народна архитектура јединственог стила. Велике бијеле површине у облику коцкица, паралелограма, осмоугаоних призми, кугли и цилиндара доминирају посвуда.

Осим Анастасије, у мјесту Оиа постоје и друге цркве којима се људи се могу дивити, као и у другим мјестима Санторинија или на обронцима планина.  Већина има индиго куполе и бијеле зидове попут Санторијнија. Заправо, без цркава и крстова, Санторини и Грчка били би нешто посве друго него што јесу, јер је то њихова доминантна и темељна симболичка и стварна вриједност видљива на сваком мјесту. Зашто се срамити тога или правити се да тога нема па ретуширати куполе старих цркава?

Грчка је било мјесто откуда је апостол Павле кренуо пронијети Јеванђеље у Европу. С Јеванђељем је дошао и крст који овдје у Грчкој стоји већ 2000 година од самог почетка. Добро је поновити питање још једном: зашто би се крста данас требао ико требао срамити на куполи старе цркве која је одољела многима који су га хтјели скинути?

Иако се Лидл ‘извинио’ због уклањања крстова с куполе цркве у Санторинију, овај трговачки ланац наставља без пардона своју антихришћанску кампању насилног преобликовања неких од најпознатијих европских крајолика. Сада су се дохватили и Италије. Лидл је направио мега фотографију мјеста Долћеаква, “на којој су неким чудом нестали крстови са звоника и прочеља мјесне цркве Антонио Абате”.

Преживјела је Европа једва, у посљедњем стољећу, насилне насртаје брисања свог (хришћанског) идентитета кроз пропале идеологије смрти нацизма, комунизма и фашизма. Преживјела је и то, и Сарацене, и Турке, и Монголе, али хоће ли преживјети “пузајућу револуцију” и еутаназију свог идентитета која се данас догађа пред нашим очима?