Скидање прашине

Како је један Васојевић доказао хрватске злочине!

4605
У околини Козарске Дубице, августа 1941, масовно превођење Срба у католичанство врши свештеник Сидонје Шолц

Од три милиона Срба колико је живјело у НДХ, милион је покатоличено. Чврсте доказе о томе, прикупљене у хрватскима архивама,  изнио је један Васојевић, Велиша Раичевић, у књизи „Хрвати у светлости историјске истине“. УДБА је уништила тираж ове књиге, али је пар примерака сачувано захваљујући Патријаршији СПЦ

 Пише: Донко Ракочевић

Једини циљ покрштавања већ крштених Срба у НДХ био је уништење српског народа. А Срба је у НДХ било најмање три милиона, како се може видјети из књига неколико компетентних аутора, па и Велише Раичевића Псуњског чију необичну биографију можете прочитати у другој половини овог текста.

Чини се да је реално прихватити мишљење писца књиге „Католички терор данас“ Авра Манхата, поријеклом Италијана. Приказујући садржај те његове књиге, Лаза М. Костић („Хрватска звјерства у Другом свјетском рату према изјавама Павелићевих савезника“) износи мишљење овог писца да је „тридесет процената православних Срба у новој Хрватској било прекрштено у католицизам и то у изванредно кратком времену…“

Професор Салваторе Лој, публициста и официр италијанске војске у Другом свјетском рату,  каже: “Ниже команде усташа су располагале животима три милиона Срба који су се налазили у границама државе Павелића…“. И даље: „Три милиона Срба се налазило у границама Павелићеве државе. Од ових је кренуо један милион да стигне у Србију или да се пресели у италијанске градове Задар, Сплит, Шибеник. Не може се утврдити колико је њих имало срећу да достигне вруће жељену мету; то је мистерија која је можда предодређена да никад не добије објашњење“.

Ако узмемо у обзир Степинчев извјештај, који је он послао Светој столици у првој половини (март) 1942. године, да је покатоличено 240.000 Срба, има основа тврдити да се та цифра до пропасти НДХ попела најмање на 1.000.000 Срба, јер замах присилног католичења није јењавао кроз цијело вријеме окупације Југославије, односно постојања НДХ.

Насупрот узвишеном задовољству папе Пија II и весељу са којим су у Државном секретаријату Ватикана дочекане вести о прекрштавању Срба у НДХ, један део католичког свештенства у окупираној Југославији потпуно је друкчије мислио о томе. Првог марта 1942. године словеначке католичке старешине, које су живеле у Србији, упутиле су Светој столици (преко надбискупа Ујчића) једну промеморију, у којој су о прекрштавању Срба у НДХ изрекле следеће констатације:

„Tко познаје стварне прилике у Хрватској… тај зна да данашње преобраћање православних у католичку веру у НДХ у својој суштини нема никакве везе са вjером… Коначни циљ данашње загребачке политике је уништење српског народа у НДХ. Том неморалном циљу има послужити и покатоличење… што се догађа у Хрватској, не само да произлази из било каквих верских побуда, већ штавише у суштини он представља понижавајућу злоупотребу Католичке цркве и судбоносно гажење њеног угледа и достојанства…“

Насилно покатоличавање српских маса, убијање и мучење православних свештеника и владика, рушење њихових цркава и манастира, које се вршило у Хрватској, тобож и у интересу католицизма, задирало је без сумње и у интерес врховног вођства Католичке цркве. Срби су очекивали да ће Света столица као чувар угледа Католичке цркве, подићи свој глас прије или касније и јавно осудити крваве злочине, прогоне, унијаћење и католичење Срба који се врше у католичкој земљи у име католицизма.

Велиша Раичевић Псуњски  пише: „Надали смо се да ће са нестанком НДХ, Павелића и Степинца престати католичење Срба у Хрватској. Преварили смо се, Фрања Кухарић наставља дјело Степинца. Од септембра 1991. године до фебруара 1992. године Католичка црква у Хрватској прекрстила је 11.756 Срба православаца у католике. Кардинал Фрањо Кухарић тај посао обавља тако вјешто да се ствара утисак да православни Срби добровољно мијењају своју вјеру, јер се прекрштавање врши чином интимности, а само у ријетким случајевима прекрштавају се мање групе Срба на католичанство.“

КО ЈЕ ВЕЛИША РАИЧЕВИЋ?

Велиша Раичевић родио се 5. новембра 1903. г. у Трепчи код Андријевице у породици са четворо дјеце. Гимназију је похађао у Крагујевцу, након чега је у Прагу на техничком факултету студирао геодезију. Године 1924. на студијској годишњој пракси код мјесног геодета у Винковцима упознао је своју будућу супругу Дарју. Исте године, у којој се законски вјенчао, родио му се син Драгољуб (1925-1981) и кћи Новка (1928-2004).

Веома се занимао за историју и убрзо почео, због хрватског уплитања у југословенској држави и писања хрватске штампе, интензивно да истражује историју и да сакупља податке и документе. Прије свега га је занимала историја хрватско-српских односа и положај Срба у Срему, Славонији, Хрватској и Далмацији.

Почетком тридесетих је сарађивао са београдским часописом Време и доцније са часописом Славонија из Винковаца, којег је тада уређивао др Павле Шумановац. Касније је мјесто уредника преузео Раичевић.

Раичевић и његова породица непрестано су били под притиском хрватских екстремиста, који су заговарали фашистички експанзионизам на рачун Срба и већ тада их убијали. То је био разлог да материјале које је добијао преко својих студијских колега из разних светских архива и библиотека, највише из бечког државног архива, изузев ријетких, није показао супрузи, већ их је сакривао изван своје куће.

Проглашењем Бановине Хрватске 26. августа 1939. почеле су многобројне емиграције Срба и југословенски оријентисаних Хрвата из Бановине, пошто су им радно место и егзистенција били угрожени. Раичевић је остао у Винковцима упркос пријетњама смрћу и у листовима Српски глас, Народна одбрана, Српско огњиште и Славонија писао о прикривеним убиствима познатих српских и хрватских југословенски оријентисаних јавних радника, која су извршавале Мачекове јединице.

У октобру је Раичевић примио анонимну претњу смрћу “Грађанске заштите”, ако не напусти Хрватску. Након априлског рата 1941, помоћу зворничко-тузланског епископа, вратио се у Србију.

Патријаршија Српске православне цркве од Велише Раичевића Псуњског добила је два примјерка његове књиге „Хрвати у светлости историјске истине“. По завршетку Другог свјетског рата, инспектори Удбе тражили су књигу, и све што би било повезано са њом и описаним злочинима. Да је било намјеравано да се документи и свједочења униште у смислу успостављања братства и пријатељства међу Србима и Хрватима, доказују њихове повремене истраге у Патријаршији; само у једном претресу су проф. Станковићу однијели 68 документованих и потписаних свтедочења избјеглица. Разумије се да су ти документи заувијек нестали.

Антуна Рота, Раичевићевог штампара у Бреограду, Удби је највероватније издао исти човјек који га је раније био издао Гестапоу; убили су га без да се зна гдје. За Псуњског нису ништа сазнали и средином 1945. Раичевић се преселио у Нови Сад, гдје се повукао из политичког живота. Прво је био запослен у фабрици ексера, а 1954. је имао приватни геометарски биро. Кроз двије године се преселио у своју кућу у западном Поморављу. Умро је 1. јуна 1972.