породична сага с почетка 20. вијека из бјелопољског краја

Како је бегова ћерка постала Даница Кораћ

48448

Човјек који заборави или се застиди својих предака је шупље дрво без коријена или мутан поток без извора. Историја и традиција су да се памте и преносе с кољена на кољено

Пише: Даница Кораћ

Након што је завршио учитељско-богословску школу у Крагујевцу, Ђукан Кораћ, по налогу министра просвете Краљевине Црне Горе, послат је у бјелопољско село Ивање да формира школу. Од 1903. године, када је започео просветитељски рад у Ивању, Ђукан и његова породица представљају лучу напретка тог краја.

На задовољство Mинистарства, Ивањаца, али и мјештана околних села, Ђукан је генерације ђака извео на пут, а сви они су се препознавали по лијепом рукопису и завидном основном образовању.

У Ивању је тих година столовао турски бег Хусеин Ћоровић, потомак турског Мехмед Ћор-паше. Хусеин-бег је био јако богат и посједовао је читлуке (имања) широм Бихора и Пештерa (Бољаре). Имао је кућу саграђену у турском стилу са великим пенџерима (прозорима) са којих је његова ћерка, Шахза, посматрала окружење.

Тада, дјевојке муслиманке нијесу смјеле да се крећу ван куће, па је бегова ћерка дане проводила у својим одајама. Ђукан је често пролазио поред чардака, не слутећи да га неко кришом посматра. Млад, лијепо одјевен, наочит запао је за око беговој љепотици.

Дјевојка је имала православног слугу па му је једног дана испричала да би вољела да упозна младог учитеља. Слуга је једва дочекао и одмах обавијестио Ђукана о томе. Рекао му је да је она изузетно лијепа.

Под окриљем сумрака, уз посредовање слуге, дошло је до првог сусрета двоје младих људи. На том састанку, он није могао да види љепоту њеног лица, јер је носила никаб, али је запазио њене лијепе очи. Уочио је и то да је висока, витка и златом окићена дјевојка.

Убрзо после првог дошло је и до другог састанка. Тада су се обећали једно другом. Договорили су мјесто и вријеме гдје да она дође, а он да је сачека и да побјегну његовом скромном дому.

Овакав начин удаје муслимани су сматрали крађом, па је бег пријавио Ђукана полицији и краљу Николи. У допису је навео да је Ђукан на силу одвео дјевојку. Ухапсили су га и био је у затвору све док краљева делегација није утврдила да је дјевојка својевољно отишла са њим.

Када је краљ сазнао о чему се ради, послао је бегу допис да су се њих двоје узели без присиле и из чисте љубави, а да бег не диже панику и да се помири са тим.

Дјевојка је прихватила да се у бјелопољској цркви св. Петра вјенча са Ђуканом, уз присуство девет попова и краљевог изасланика, тадашњег министра правде Душана Вукотића који је и кумовао њиховој љубави. По предлогу краља Николе, бегова кћер се покрстила и промијенила име и презиме. Прихватила је да се зове Даница Кораћ.

Наступио је Први свјетски рат. Даница је остала сама са дјецом у Доњим Крљама, а Ђукан је отишао на фронт. Рат је донио тугу, бриге и глад. Све је то Даница стојички подносила и успјела да сачува дјецу од болести. Пред сам крај рата, отишла је у Бијело Поље да потражи храну за њих. Срела је слугу свога оца и испричала му како живи. Слуга је, наравно, све то пренио Хусеин бегу. Кад је чуо причу, бег се ражалостио и послао га у Доње Крље да однесе Даници храну и новац.

Великодушни поступак Хусеин бега био је разлог да се ове двије породице помире. Након завршетка Првог свјетског рата, Ђукан се вратио свом послу учитеља и након промјене неколико градова широм Краљевине Југославије, добио је премјештај у Ивање гдје је купио имање, које је данас у власништву његовог најмлађег сина, мог ђеда.

Ђукан и Даница су имали дуг и складан брак и изродили осморо дјеце, пет синова и три кћери. Најстарији син Душан, стријељан је 1942. године у Колашину. Даница никад није пребољела његову смрт, а са том раном је и умрла. Најстарија основна школа у Бијелом Пољу носи Душаново име. A ja, с поносом, носим прабабино име!