Као што Нови завјет описује страдање Исуса Христа, тако ова књига описује страдање српског народа после Косовске битке и коначни пад српске деспотовине средином 15. вијека. Муке какве су преживљавали припадници српског народа, на челу са својим деспотом Ђурађем Бранковићем, доживљавао је само Христос на крсту на Голготи.
Ову књигу написао је универзитетски професор и академик Момчило Спремић, после 30 година рада у Дубровачком архиву, као и и у научним установама, архивама и библиотекама Венеције, Рима, Напуља, Стразбура, Париза и Барселоне.
Турско освајање, губитак државе и пад у ропство били су највећа прекретница у дотадашњој српској историји, од времена досељења на Балкан. Српски народ се после пропасти повукао у збјегове и крај камених задужбина својих владара, вратио се цивилизацији блата и дрвета. Под најстрашнијим насиљем, тихо је роптао и сањао повратак на Косово.
Мада има тачности у томе да су дух и карактер сваког народа непроменљиви и трајни, пропаст српске средњовековне државе оличена у паду Смедерева 1459. године, камен је међаш у српској историји; њоме је завршен период средњовековне самосталности а почело је доба ропства; њоме је уништен српски средњовековни свијет.
Било је то зло и трагично вријеме, глади и болести, смрти. У том свијету усправно је стајао деспот Ђурађ, последњи знаменити владар српске средњовековне државе, „просвећен, раскошан, несрећан и уман“. Његова личност утолико је више за поштовање када се зна да је владао у времену од кога није било тежег. Као човјек, искрено побожан, остао је у најтежим искушењима доследан вјери својих отаца. Као владар, био је у потпуности вјеран српској државно-правној традицији, дугој већ неколико вјекова. По космичкој опредијељености, био је свим својим бићем прожет источно-хришћанском културом и цивилизацијом.
Средњовековни човјек, поготову у 15. вијеку, био је сличан болеснику који је дуго лечен жестоким лековима и још је реаговао само на најљуће надражаје. Честа насиља и неправде проузроковале су претњу пакла и последњег суда. У предвечерје пропасти, биједа свакодневног живота разбијена је контрастима. Док се умирало од куге, и пред Османлијама бјежало на запад, све до Италије, деспот Ђурађ организовао је процесије, као последњу сламку спаса за његов народ. Једна таква одржана је у Србији почетком 1453. године, поводом преноса моштију св. Луке.
Тијело апостола Луке, који је био познат као сликар и лекар, пренијето је у 4. вијеку из Сирије у Цариград. У њему је лежало вјековима и била једна од најпоштованијих реликвија. После десет вјекова, пред све већом турском опасношћу, кренуло је на свој дуги пут, према Западу, и после једног бродолома стигло у Епир.
Неки непознати старац обавестио је деспота Ђурађа да се мошти апостола Луке налазе у Рогосу. Предложио му је да их откупи, што је овај радо прихватио, јер се вјеровало да мошти светог Луке чине чуда, да исцељују, да могу да спасу град и државу. Ако су икоме биле потребне, биле су потребне Србији деспота Ђурђа. Како су оне препродаване, скриване, дељене и фалсификоване, требало је отворити очи. Деспот је показао велику опрезност, консултовао је патријарха Никодима, који је исто питање поставио монасима са Свете горе који су били добро обавештени о цариградским светињама. Тек пошто је добио уверавања да су земни остаци великог свеца аутентични, приступио је откупу, не жалећи новца. По речима његове унуке, платио их је султану тридесет хиљада златних дуката. Тек пошто су обављене све припреме, које су можда трајале пар година, опремнљен је српско посланство у Рогос. Сачињавали су га призренски митрополит Михаило, лештјански игуман Венедикт и више других духовних и световних лица, међу којима је било и више високих државних достојанственика. Они су преузели тијело светитеља и понијели га у Србију.
Реликвија огромног угледа ношена је на најсбечанији начин кроз цијелу деспотовину, мјесец и нешто дана. Свуда дочекивана побожним почастима, стигла је у Грачаницу на Косову, нешто после срмти грачаничког митрополита Доситеја. Одатле је понијета даље, на сјевер. На Морави је дочекао патријарх Никодим, а стално је праћена клиром који је пјевао духовне пјесме. Владарска породица ишла је за апостолом са свима архиепископима српским, епископима и игуманима, поповима и ђаконима, у часним одеждама, са светим иконама и часним крстовима, са свијећама и и добромирским кандилима. У поворци се кретала раскошна умјетност хришћанског Истока. Ношени су барјаци и златне процесијске иконе, сликане с обје стране, а цио призор посјећао је на бајку о златним временима.
Пјевајући побожне пјесмем поворка је била свечана и потресна. Уз њу се тискао обичан свијет, јер је била прилика за губаве, слијепе и луде, да се намах исцијеле. Средњи вијек је према болеснима и сиромасима показивао окрутност, али и бескрајно гануће и саосјећање. Гужва је била толико велика, да се поворка једва кретала и често заустављала.
После мјесец и више дана, тијело апостола Луке донијето је 12. јануара 1453. у Смедерево. Пошто му је предао „град свој на чување“, свети јеванђелист Лука „многа чудеса нова и преславна учини“, стоји у једном спису из тог времена који је Спремић пронашао у Националној библиотеци у Паризу. Смедерево је брзо постало стециште поклоника и ходочасника. Али, не задуго. Свега неколико годиан касније, пред навалом Турака, мошти светог Куле пренешене су у Теочак у Босни, пошто се Ђурђева унука удала за наследника босанског престола. Тако је светац наставио свој пут кроз Србију и Босну, овај пут без свечане пратње. Пред даљом најездом Агарена, пренијет је у Јајце, тадашњу босанску престоницу. Глас да ту почива, убрзо је стигао до Рима. Данас почива у цркви светог Јустине у Падови.
Мехмедово ратовање 1454. године значило је почетак краја српске деспотовине. Последице турског упада биле су кобне. Земља је опустошена, становништво проређено, није било више услова за мирнодопске послове. О богатству Србије писали су турски хроничари. „Земља је средиште свих земаља и сва је један мајдан злата и сребра“. Посебно се издвајао град Ново брдо, који је поред огромних количина злата и сребра, имао и десет цркава.
Стравична је била судбина житеља Новог брда. Срби су предали град под условом да Турци не узимају женску и мушку чељад и да свако остане на свом имању. Иако је обећао да ће поштовати те сулове, султан је погазио дату ријеч. Наредио је да се затворе градске капије, сем једне. На њима је стајао Мехмед Други. Док су несрећни Срби пролазили поред њега један за другим, он их је раздвајао: на једну страну младиће, на другу женску младеж, на трећу старије мушкарце и жене. Онда је наредио да се најистакнутији одмах посијеку, 320 младића узео је себи за јањичаре и око 700 дјевојака за харем. Остатку становништва, углавном старијима и изнемоглима, дозволио је да оду на сјевер.
„Ни историја ни књижевност не могу описати њихову судбину, јер је то био свијет који је желио да се дочепа неба, не страхујући од смрти, зато што је живот на земљи био гори од смрти“, записао је проф. др Момчило Спремић. Свако ко прочита његову књигу, ипак ће закључити да је он у томе успео. Ако неког треба прогласити за српског јеванђелисту онда је то Момчило Спремић. Ако је ико прескочен да се прогласи за свеца-мученика, онда је то деспот Ђурађ Бранковић.
