ВРЕМЕПЛОВ

„Мила сестро, води ову ђецу у шуму, ако други дођу за нама, све ће вас побити!“

6504

Избезумљени од љетње врелине и свакодневног ратовања, припадници 14. пука СС-дивизије „Принц Еуген“, предвођени својим командантом Михаелом Гросом, 28 јула 1944.  године. пролазе кроз једно сеоско двориште у Црној Гори, испитујући успут домаћицу да ли њени имају везе са „бандама“, што она одлучно пориче.

Управо су војници овог пука били једни од главних учесника стравичног злочина којим је окончана ова њемачка операција. По наређењу СС-оберфирера Аугуста Шмидхубера, команданта албанске СС-дивизије „Скендербег“ и руководиоца операције, 28. јула 1944. године,  сравњено је са земљом црногорско село Велика.

Овом приликом је на најстрашније начине масакрирано 428 цивила – жена, дјеце и стараца (у ову бројку се не убрајају нерођена и некрштена дјеца). Мјештане су клали, стрељали, живе палили, жене и девојке силовали, децу мучили и сакатили до смрти, нерођену децу бајонетима вадили трудницама из стомака…

Било је, међутим, и неколико примјера људскости у овом дивљачком походу – војника који су помогли цивилима да побегну и спасу своје главе.

Изјава Здравка Бјелановића (према сведочењу Јоване Бјелановић): „Војници су добро говорили српски. Један је узвикнуо ‘бјежите’, а пуцао преко глава, тако да је у том метежу доста њих избјегло сигурну смрт.“

Изјава Милорада Гојковића (према свједочењу Зорке Гојковић): „Међу њима је био један плавокоси, који је рекао једној од присутних жена: ‘Мила сестро, води ову ђецу у шуму, ако други дођу за нама, све ће их стрељати, слистити!’ Убрзо су наставили пут и више се нијесу враћали. Моја супруга Зорка каже да тај плавокоси: ‘Бијаше добар, да ми је сада да га видим, частила бих га, спасао ми је четворо ђеце!'“

Нажалост, већина мештана Велике није имала ту срећу да се тог дана сусретне са оваквим војницима. Једно од најпотреснијих сведочења о дивљаштву албанско-немачке (пара)војске оставила је Милунка Вучетић (рођ. Бошковић):

„Када је наишла војска, виђела сам како се у шљивику игра Томислав, син Милована Вучетића. Ухватили су га двојица, трећи је притрчао, а онда се окупило више њих, а један је извадио нож и почео да дере дијете од очију надоље. Нијесам могла гледати шта раде. Закукала сам, а његова мајка Љепосава потрчала је да га брани. Убили су је у самом потоку. Чула сам када је Љепосава викала: ‘Шта радите, људи, невојско!’ Ту је убијена. Није се мучила, за разлику од свог сина…

Највише је мучена Наталија, кћерка Станије и Радована Вучетића. Толико је пискала и кукала, да су се брда разламала. Када су крвници отишли, ушла сам да живима дам воде. Наталију сам нашла још живу, обука јој је била поцијепана и била је сва крвава, са стиснутим песницама пуним пепела. До мене је некако допузао син Радована и [Станије] Вучетић. Звали су га Жарко. Нога му је била откинута, крв је текла, загрлио ме и рекао: ‘Снахо, брани ме!’ Ту је издахнуо у мукама…“

Злочин је извршила Борбена група Е, коју су чиниле следеће јединице: регрутне чете „Скендербег“ дивизије, Други батаљон 1. албанског ловачког пука (без једне чете), митраљески вод и минобацачко одељење 14. пука „Принц Еуген“ дивизије и цјелокупна албанска милиција која се налазила на одсеку групе.

Команддант „Скендербег“ дивизије, Аугуст Шмидхубер, обешен је као ратни злочинац фебруара 1947. године у Београду. Командант 14. пука „Принц Еуген“ дивизије, Михаел Грос, стријељан је као ратни злочинац децембра исте године.

(цитати преузети из књиге „21. СС-дивизија ‘Скендербег'“ Павла Џелетовића Иванова; фотографија је највјероватније снимљена у Улотини, гдје су такође почињени злочини, непосредно прије покоља у Велици)