По Уставу Црне Горе, ћирилица и латиница су два потпуно равноправна писма, али у пракси није тако – сва службена документа се и даље штампају латиницом, као и огромна већина уџбеника, натписи и рекламе државних фирми, и што је најгоре – сви кајрони и остали текстови на програмима државне телевизије.
Црна Гора је саздана на ћирилици. Ћирилица је најдубљи темељ нашег идентитета! На српскоме језику и његовој ћирилици настала је и објављена књижевна култура са простора данашње Црне Горе, почевши од општесловенске подлоге, па све до последње трећине 20. вијека, када комунисти почињу фаворизовати латиницу.
Ћирилицом су писали и св. Петар Цетињски, и Његош, и Марко Миљанов, и Стефан Митров Љубиша, али и прослављени писац савремене књижевности Борислав Пекић. Ћирилица није сметала ни писцима – комунистима, попут Михаила Лалића, напротив, већина њих су своје књиге штампали на ћириличном писму.
Тек са доласком ДПС-а на власт, тачније са почетком Ђукановићеве борбе за нови идентитет Црногораца, на размеђи двија вијека, почиње и прогон ћирилице из јавног живота, почев од табли са називима улица, преко службених докумената, до уџбеника и државних медија.
Писати ћирилицом је као изговарати молитву! Јер, слова нису само графеме, већ и иконички записи који посједују сопствени дух и носе сажетак порука које су старе колико и наша свијест и које нам помажу да сагледамо наш духовни и културни идентитет.
