Одавно је познато да увјерења имају моћ да лијече. Иако доктори не могу тачно да објасне зашто неки пацијенти успијевају сами себе да излијече захваљујући увјерењима, тај ефекат је толико пута био документован да бар морамо прихватити да постоји узајамна веза између тога да се тијело само поправља и пациjeнтовог увјерења да је дошло до излечења. Погледајмо овај примјер:
У трпезарији универзитетске клинике у Сјеверној Каролини на источној обали САД, двојица љекара разговарају о мистериозном оздрављењу једног пацијента. УСПЈЕШНО је зато што су пацијенткињи анормалне израслине на ногама изненада нестале. ТАЈАНСТВЕНО је зато што јој је речено да ће бити подвгнута новом третману који ће је излијечити, а заправо је добијала само воду из чесме помијешану са мало боје.
Пацијенткиња је учествовала у двоструко насумичном експерименту, у коме су она и остали пацијенти у сличном стању, насумично изабрани и обавијештени да ће бити подвргнути сасвим новом третману. Неки од њих су добијали праве љекове, а некима је давана обојена вода. Кључ овог истраживања био је у томе што је свим пацијентима речено да ће бити излијечени после три седмице узимања лијека.
У случају поменуте пацијенткиње, израслине су нестале после 24 сата.
Послушајмо разговор љекара за вријеме ручка. Један је скептик, а други вјерује у моћ увјерења, иначе мој пријатељ.
ДОКТОР КОЈИ ВЈЕРУЈЕ: Какво сјајно излечење! Све што смо учинили било је да помогнемо тој жени да повјерује у властити опоравак. Пошто смо то учинили, њена увјерења постала су упутства која су издала наређење њеном тијелу да преузме ствар.
ДОКТОР СКЕПТИК: Стани мало, не брзај. Како знаш да се жена сама излијечила? Како знаш да је њено тијело знало шта треба да уради? Можда је њено стање било чисто психосоматско за почетак. У том случају, ми смо само излијечили психолошко стање, а излечeње израслина било је нуспроизвод.
ДОКТОР КОЈИ ВЈЕРУЈЕ: Управо тако. У томе је цијела ствар. Нова изучавања показују да су многа физичка обољења која лијечимо, резултат, психолошких упустава – подсвјесних увјерења која програмирају тијело. Стање које смо управо лијечили било је израз унутрашњег искуства наше пацијенткиње – њених увјерења.
ДОКТОР СКЕПТИК: Ако је то тачно, на чему смо? Ми значи лијечимо психолошка а не физичка стања. Хммм… то све мијења! Више ми се допадало када пацијент није био важан, а ми смо били ти који су обављали лијечење. Овако много тога не зависи од нас, већ од спремности пацијента да промијени увјерења.
ДОКТОР КОЈИ ВЈЕРУЈЕ: Ниси схватио суштину. Ми никада нијесмо лијечили. Само сада признајемо плацебо који на превaру наводи пацијенте да се поново повежу са својим вјеровањем у тијело. Они се и даље сами лијече.
ДОКТОР СКЕПТИК: Ох, да… Аха… Тако је… Знао сам ја то…
(одломак из књиге Грега Брајдена: СПОНТАНО ЛИЈЕЧЕЊЕ УВЈЕРЕЊА)