скидање прашине

Иконописац без руку и ногу!

1553

Данас читав свијет познаје име Ника Вујичића – проповједника, који се родио без руку и ногу. Али мало ко зна да је у 19. вијеку у Русији живио Григорије Журављев, који се такође родио без руку и ногу, али га то није спријечило да постане – иконописац. Слиједи прича о његовом чудесном животу.

Његово име постало је шире познато у Русији и шире када је 1963. године професор Здравко Кајмакановић, док је радио попис живописа Српске православне цркве у Босни, открио у једном селу код Тузле икону на којој је на руском писало: ,,Ова икона живописана је у Самарској губернији, Бузулукском срезу, Утовској сеоској општини и селу истога имена, зубима сељака Григорија Журављева, безруког и безногог, 1885. године, 2. септембра”. Државни архив Русије касније је потврдио да је натпис на пронађеној икони – аутентичан.

Григорије се родио 1858. као тежак инвалид. ”Заборављен од Бога”, такав суд су донијели сељани кад су видјели тек рођено дијете. У почетку, породица Журављев дијелила је такво мишљење. По причама, мати Григоријева је горко плакала, и од велике жалости је хтјела да изврши самоубиство, да се баци у ријеку заједно са својом бебом, али је деда – Петар Васиљевич Траикин – прекинуо такве помисли своје ћерке, додавши да ће Гришу подизати он сам.

После неког времена дјечак богаљ није изазивао сажаљење, већ дивљење: пузао је по дворишту, узимао прутић у зубе и дуго по прашини цртао људе, куће или животиње. Показало се да Гриша није ”заборављен од Бога”, већ да му је дарован посебан таленат.

Тако се једном десило да су сеоска дјеца отишла на ријеку заједно са дјечаком богаљем. Сви су пошли на купање, а Гришу су оставили на брдашцету поред ријеке. Тада се на њега сручио орао. На очиглед престрашене дјеце, птичурина је однијела обрубљено тијело пут неба. Срцепарајући дјечји крик, чини се, уплашио је орла који је испустио свој плијен. ”Анђели су подметнули сламу” расуђивали су у селу, када су подигли Гришу неповријеђеног са земље.

Када је Гриша мало порастао, деда га је носио у школу. Зими на санкама, љети на колицима. После дедине смрти, ваљало је заборавити на школу, али је са паметним дјететом рад наставио сеоски учитељ Троицки. Дјечак је учио да чита и пише, са пером у зубима. По причама, имао је прелијеп рукопис.

У дом Григорија Журављева почели су да навраћају сељаци са молбом да се напише писмо рођенима, или нека молба чиновнику. У учењу му је помагао Бог, а у свакодневном животу старији брат Афанасије. После мајчине смрти, баш он је постао његова дадиља, тачније његове руке и ноге: носио га је, хранио и прао.

Григорије је волио да посјећује храм, када га је на литургију носио брат. Ноге су му биле закржљале, али је свеједно могао да се некако креће на кољенима. Везивао би ремен од рамена до ногу да причврсти кожне назувке, и на тај начин се, да не оптерећује никога, испотиха кретао по цркви.

Године 1885. у часопису ”Самарске губернијске новости” објављено је: ”Журављев је замислио да би било добро научити сликати уљаним бојама – праве слике. И ето, са 15 година Гриша, који никада до тада није изашао ван граница свог села, одлази у велики губернијски град и обраћа се живописцу Травкину са молбом да му овај покаже како се слика.

Сликар је примио необичног ученика, смјестио га у свој стан на неколико дана, гдје му је показао основне технике сликања. То је за Журављева било довољно. Купио је у Самари боје, четкице и остали материјал и вратио се у родну Утевку. Тамо је направио специјалан сто, и почео да усавршава своје сликање”.

Након пет година труда, млади иконописац ријешио је да поклони неколико својих икона виђенијим људима из Самаре. На његове ,,живе” иконе одмах су обратили пажњу, и кренуле су прве поруџбине. И ускоро је Губернијска скупштина, примивши к знању лоше материјално стање Журављевих, додијелила породици пензију од 60 рубаља годишње.

У раду је Григорију помагала цијела породица. Брат Афанасије спремао је даске за иконе и припремао боје, бака је пазила на четкице, док је отац разносио иконе до Самаре. Касније је Журављев добио и ученике – Михајла Хмељева и Василија Попова.

Григорије је обожавао да учи, много је читао, кућна библиотека била је велико благо. Већ одрастао, он је заједно са братом Афанасијем завршио Самарску Мушку гимназију. Самостално је изучавао цртање и анатомију. Године 1884. Журављев се обратио Самарском губернатору, који је увијек био дио живота живописца-богаља, са молбом да пошаље икону Николаја Чудотворца царевићу Николају, будућем императору Николају Другом.

Царевић је икону милостиво примио. Ускоро је Император Александар III позвао Журављева у петроградски дворац. Тамо је сељак иконописац насликао портрет породице Романових. Постоји легенда, да је на повратку из Петрограда, против своје воље, доспио у путујући циркус. Пола године су водали Григорија свуда, и показивали га публици као наказу. Великим трудом посрећило му се да се врати на родну груду.

Утевска камена црква подигнута у част Свете Тројице прављена је по цртежима и под непосредним руководством Григорија Журављева. По његовим скицама осликане су све фреске у цркви.

Григорије Журављев се упокојио 1916. године. По благослову архијереја сахранили су га у порти сеоског храма. Све се то догађало у XIX вијеку, када су технологија и медицина биле неразвијене. И због тога подвиг Григорија Журављева дира ум и срце.