Скидање прашине

Хрватски злочини у Србији о којима нијесте учили у школи!

5002
Објешене Српкиње у Мачви, љета 1914. године

Само у Подравини и Колубарском округу, током 1914. године, убијено је 50.000  српских жена, дjеце и стараца, дакле цивила. Те злочине су углавном починили Хрвати, који су били у Аустро-Угарској војсци. Везали су цивиле конопцима и гурали их испред себе у јуришима на српске положаје.  Краљ Александар, у име Србије, одбио је да узме ратну одштету од 12 милијарди француских франака у злату

Пише: Донко Ракочевић

„Убојицо, име ти је Србин! И јеси Србин, проклето ти сјеме и племе, што га је вјетар натрунио по нашем хрватском тлу, да рађа злочин и злобу, сије неслогу и разбојнички пролијева крв…“ Овако је лист „Хрватска“ (број 3, јула 1914), који је излазио у Сарајеву, храбрио Хрвате и муслимане који су се, у униформама аустро-угарске војске, спремали да покоре Србију и побију што више припадника српског народа. Ништа умјереније није писала ни словеначка штампа: „Топовима поздрављамо вас Србе, хладни дом вам дижемо уз врбе!“ (лист „Словенац“, број од 27. јула 1914).

Како су Хрвати у муслимани ратовали у Србији и колико њих је војевало за Аустро-Угарску, види се из података које је прикупио хрватски војни историчар Славко Павичић.  До краја Првог свјетског рата, према Павичићевим подацима, у Хрватској и БиХ мобилисано је најмање 500.000 војника.

„Најхрватскија“ војна јединица био је 13. Загребачки корпус, а најелитнија формација била је 42. Домобранска дивизија, названа – „Вражјом“. Загребачки корпус био је ударни корпус и он је учествовао у свим главним биткама у Србији 1914. године.

„Судионици тих борби сјећат ће се оних сјајних јуриша наших пуковнија. Ту се није гледало на губитке. У борбама код Крупња пред шанцем се истакао Славко Штанцер са својом бојном. Дивизија којој је припадао Штанцер, а затим Влатко Мачек и Јосип Броз, и чији је командант једно вријеме био Стјепан Саркотић, похваљена је више  пута за своје подвиге у Србији“, пише Павичић у својој књизи „Хрватска војна и ратна повијест и Први свјетски рат“(Загреб, 1943).

Из Павичићевих навода, види се да су Хрвати, у аустро-угарској војсци, водили љуте битке са Србима не само 1914. и 1915, већ и 1918. године, по пробоју Солунског фронта и после капитулације Бугарске.

Хрватско грађанство је било одушевљено приликом испраћаја пука у рат против Србије. Како је записао Живко Продановић, љекар, санитетски поручник, који се по мобилизацијском распореду, иако Србин, нашао у Загребачком корпусу, записао је у свом дневнику: „Цио Карловац био је у заносу од весеља и среће. Сад ће коначно Влахе да истријебе! Што Хрвати нису могли напред, томе су само Срби били криви. Зато – доле са Србијом, клицало се на све стране. Већег одушевљења за рат не бјеше ни у Пешти ни у Берлину. По сваку цијену, Хрвати су жељели испијање српске крви.“

Како су се држали Јужни Словени, припадници аустро-угарских јединица које су у љето 1914. кренуле да поробе Србију, униште је као државу, можда најбоље илуструју подаци о броју одликованих војника и официра, за подвиге у том походу. Само за „јуначко држање“ у Мачви, 1. новембра 1914, одликовано је на стотине Хрвата, муслимана и Словенаца, разним медаљама и орденима, а на стотине је унапријеђено у „корпорале“, Фелдвебеле“ и „цугсфирере“.

Неки су добили највиша одликовања која су постојала у царству Хабсбурга – Орден витеза Марије Терезе, који је одликованом аутоматски доносио баронску титулу. Међу онима који су проглашени за витеза Марије Терезе налазио се и поручник Гојкомир Глоговац, Хрват из Билеће. Према хрватским историчарима, он је код Глоговца, из свог митраљеза, убио 400 српских војника.

С каквом су мржњом јуришали на положаје српске војске, видјело се свуда, на свим мјестима на којима су вођене борбе 1914 године. Такав је био случај пред Београдом, у децембру 1914, у оним жестоким борбама на Торлаку, гдје је свој гроб нашао највећи дио 79. Јелачићевог пука аустро-угарске војске. У овом пуку, састављеном углавном од Хрвата, било је нарочито много Личана. Засипана артиљеријском ватром са српске стране без престанка, они су ријешили да се предају тек када их је на ногама остало још само неколико стотина.

Разочарење у Србији на своју „браћу“ Јужне Словене постало је потпуно када се сазнало за злочине у Мачви над цивилним становништвом. Упадајући у села попут војника Џингис-кана, истјеривали су из кућа читаве породице, не обазирући се на узраст и здравствено стање, да би их затим, везане конопцима, гонили испред себе кад су наступали према положајима српске војске. Према извјештају учитеља Велимира Јонеића, међу становницима Лешнице, који су употријебљени као живи заштитни зид, налазило се на десетине жена и дјеце.

Само у Подравини и Колубарском округу, током 1914. године, убијено је 50.000  српских жена, деце и стараца, дакле цивила. Те злочине су углавном починили Хрвати, који су били у Аустро-Угарској војсци. Убијање српских цивила било је и у Западној Србији, и то у околини Лознице, Крупња, Љубовије, Шапца, Богатића и Ваљева.

Од разбојишта, на којима је пало највише Хрвата и муслимана на једној, и Срба на другој страни, међу најпознатије спада Мачков Камен. У септембру 1914, овдје су „српски војници падали као снопље пред непријатељском снагом“, свједочи пуковник Милан Ј. Радојевић. Преполовљене су двије српске дивизије – Дунавска дивизија првог позива и Дунавска дивизија другог позива.

Најкрвавија битка чини се ипак је вођена на Гучеву. Против српске војске су дејствовале јединице 13. Загребачког корпуса. Истина је да су Хрвати на Гучеву задали Србима много јада, али је такође истина да су и они сами претрпјели огромне губитке. На српској страни, најнеустрашивији је био припадник четничког одреда Војин Танкосић, један од извршилаца династичког преврата из 1903. године. Од  7000 његових бораца (Руднички одред) само је 50 њих преживјело борбе на Гучеву.

Загребачки 13. корпус  био је у операцијама на Колубари ударна песница аустро-угарске војске. Јединице овог корпуса нарочито су се истакле у борбама на десној обали Љига, средином новембра 1914. године. Рачуна се да су ту убили чак 42.000 Срба, припадника Моравске дивизије. Међу погинулима налазио се и вођа српских социјалиста, Димитрије Туцовић, који је, како се види из његовог дневника, наслућивао да ће пасти „од руке брата с друге стране“.

Укупно је Србија у Првом свјетском рату, што војника, што цивила, изгубила 1.247.435 људи, илити 28 одсто од цјелокупног броја становника (према подацима изнесеним на Конференцији мира у Паризу). Инвалида је било толико после 1918 године да су се од њих могле формирати читаве дивизије. Они су представљали велики проблем за опсутошену Србију. Исто тако, велики проблем су била и ратна сирочад, неодрасла дјеца, која су остала без храниоца, често и без оца и без мајке… Њих је било око 500 хиљада. У том смислу, српски народ је у Првом свјетском рату извојевао само Пирову побједу.

На Мировној конференцији у Паризу 1919. године, Комисија која је била оформљена за процјену ратне штете коју су починили Аустро-Угари, процијенила је да Србија треба да добије одштету од 12 милијарди француских франака у злату. Пошто је тада већ била Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, Анте Трумбић, који је био тада министар спољних послова уједињене Краљевине, рекао је у Скупштини да то није добро, јер није фер и поштено да Хрвати и Словенци плаћају ту одштету, пошто су они саставни дио Краљевине. И краљ Александар Карађорђевић је Комисији у Паризу одговорио да НЕ ПРИХВАТА ДА УЗМЕ РАТНУ ОДШТЕТУ, јер не жели да се замјери Хрватима и Словенцима. И пуј пике не важи ништа, као да ништа није ни било.

Коју деценију касније, огромна већина Срба ће клицати Јосипу Брозу који је био један од припаднике аустро-угарске војске која је сијала смрт по Србији.