МЕМОАРИ ХИТЛЕРОВОГ ИЗАСЛАНИКА НА БАЛКАНУ (3)

ХЕРМАН НОЈБАХЕР О ПАВЛУ ЂУРИШИЋУ: Као витез из средњег вијека!

3949

Павле Ђуришић представљао је праву слику Црногорца из прошлих векова. Политика га није интересовала, а до политичара није много држао. Он је водио крвави герилски рат против партизана. У тој црногорској херојској традицији, где је беснио окрутан грађански рат, уништени су многи млади животи. Мени је увек било савршено јасно, да бисмо ми, за Павла Ђуришића, у случају инвазије западних сила на Балкан, поново постали његов непријатељ број један

Припремио: Љубиша Морачанин

У новембру 1943. дознао сам да је у Београду ухапшен југословенски капетан по имену Павле Ђуришић. Са неколико својих другова успео је да побегне из логора, који се налазио у Пољској и до Београда су стигли – пешке. Такође, сам примио информацију да је овај официр у краткотрајном немачко-југословенском рату примио највеће признање за показану храброст.

Након капитулације постао је четнички војвода у Црној Гори. Прво се борио против Италијана. Касније је војевао са немачким и италијанским јединицама против комуниста. У својој родној Црној Гори постао је славан због мајсторства у вођењу герилске борбе, у којој је показао велику досетљивост и авантуристички дух. Главнина његових трупа састојала се углавном од бораца, који су са комунистима хтели да поравнају рачуне у погледу крвне освете. После немачке и италијанске офанзиве против партизана, која се одвијала под називом „Вајс”, Павле Ђуришић и његови људи били су разоружани од стране Немаца и послати у заробљеништво.

Мени се није допао поступак Немаца. На моју интервенцију, Павле Ђуришић био је ослобођен. Пре него што је кренуо у своју Црну Гору средио сам ствар тако, да он дође у моју канцеларију. Хтео сам просто да упознам тог интересантног човека. Ушао је млад, снажан човек средње висине, са видљивим знацима умора, због напора које је поднео приликом недавног бега из пољског логора. Видело се да већ дуго времена није био у фризерском салону. Сео је на понуђену столицу и мирно ме посматрао својим великим и тамним очима. То је дакле био ратни херој Павле Ђуришић. Обратио сам му се:

„Господине капетане, ја познајем вашу историју. Вама је на незаконит начин било одузето оружје и били сте заробљени. Знам веома добро, да сте Ви српски и црногорски националисти и да се Ви нисте борили за нас. Такође, знам да се никад нећете борити за Немачку. Ви сте сада слободан човек и можете да идете куда год хоћете”.

Павле Ђуришић био је видно узбуђен и изненађен и одмах ми је казао следеће:

„Ако сте мене ослободили, онда Вас ја молим да пустите на слободу и моје другове, који су имали храбрости да беже са мном!”

Ја: „Поднећу молбу да се и то уради”.

Ђуришић: „А да ли бисте могли да ослободите и шест стотина бораца, који су били са мном разоружани. Бољих бораца од њих нема у Црној Гори”.

Ја: „За ову ствар јесте одговорна Врховна команда немачке армије. Ја ћу и у погледу тог питања да напишем молбу”.

Ђуришић: „Да ли бих могао да посетим Недића!”

Ја: „Можете да посетите, кога желите, јер Ви сте сада слободан човек. Наставите ли, међутим, да се борите против нас, тада сам компромитован човек. У том случају бићу толико бламиран, да никада више нећу моћи да ослободим људе, рецимо, као што сте Ви, из једне такве ситуације.

Ђуришић: „Ја Вам нудим своју породицу као таоце!”

Ја: „Благодарим на понуди, али ја сам против узимања талаца. Вашој породици шаљем поздраве са најбољим жељама И на крају и ја, имам нешто да кажем. У овом грађанском рату Ви сте уништили више муслиманских села. Можете ли ми обећати да ћете обуставити да водите рат против муслимана? Ваш став према њима представља анахронизам, нешто што потиче још из прошлих векова, када су се водиле борбе са Турцима. Та, ти муслимани су такође Срби!”

Ђуришић: „Ко је муслиман, тај није више Србин! Могу да Вам, међутим, обећам да их више нећу дирати”.

Већ неколико недеља после овог нашег разговора Павле Ђуришић сакупио је неколико хиљада бораца. Млади људи су обожавали славног герилског вођу и масовно су му прилазили. Од немачког Вермахта није имао велику подршку. Ђуришић је наставио да се бори у Црној Гори све до евакуације немачких трупа са тог простора. У току војних операција увек је ишао први, испред својих војника. У руци је држао штап, а за појасом је носио пиштољ, а пуцњава, која је беснела пред њим, као да га се није тицала.

Ускоро је настала легенда о њему, да га метак неће, да је нерањив. То му је донело још већу популарност и млади људи су хрлили у његове редове. Један Албанац, који је због крвне освете пуцао у Ђуришића, демантовао је ту легенду: пуцао је четничком војводи у прса, али се он брзо опоравио од ране која му је пробила плућа.

Добро познајем црногорску јуначку литературу и због тога, 1944, нисам пропустио да му преко саветника немачке амбасаде Крамарца, честитам на његовој јуначкој рани. Да ме читалац не би погрешно разумео. Једна таква честитка не односи се на чињеницу да рана није била смртоносна. Поздрав се односи само на честитку и чињеницу да је ране задобио у борби.

Мени је увек било савршено јасно, да бисмо ми, за Павла Ђуришића, у случају инвазије Западних сила на Балкан, поново постали његов непријатељ број један. Павле Ђуришић склопио је уговор са усташким трупама Анта Павелића да прође са својим јединицама кроз Хрватску и Истру. Овде су се већ налазиле и друге четничке јединице, као и Љотићеви добровољци. Усташе, за које су до последњег тренутка главни непријатељи остали православни Срби, нису испоштовали договор, спремили су му заседу и убили један део његовог одреда. Сви четнички официри били су ухваћени и убијени. Павле Ђуришић био је, заједно са неколико својих другова, спаљен.

Павле Ђуришић представљао је праву слику Црногорца из прошлих векова. Политика га није интересовала, а до политичара није много држао. Он је водио крвави герилски рат против партизана. Али, и код многих партизана је такође постојала иста жеља и то упркос све комунистичке идеологије. У тој црногорској херојској традицији, где је беснио окрутан грађански рат, уништени су многи млади животи.