поглед с истока

Гусларски приступ не може решити српско питање у ЦГ

2938
карикатура: Драгомир Ђукић Чарли

Пише: Донко Ракочевић

Мој предлог о решавању српског националног питања у Црној Гори, кроз прихватање мањинског статуса који гарантује сва могућа национална права (погледајте на крају текста Члан 79. Устава Црне Горе), изазвао је буру у јавности, како сам и очекивао, јер српским првацима (политичарима, историчарима, и другим истакнутим представницима) смета ријеч МАЊИНА. Остају истрајни у захтјеву да Срби постану конституитивни народ, за шта је потребна промјена Устава, а то је, како сам већ писао, немогућа мисија, јер је потребно, поред двије трећине у Скупштини, обезбиједити три петине на референдуму од укупно уписаних бирача, што никад нико није имао, нити ће имати! Тако ће они сачувати свој „понос“, а Срби ће постепено бити асимиловани, до потпуног нестанка за коју деценију.

А како тај понос изгледа у „пракси“, веома добро ми је познато. Родитељи (посебно мајке) неће да им се дјеца издвајају у школи по било ком основу, па ни по националном. Изузетак је случај родитеља основца Рада Рачића који су лани избили у центар медијске пажње зато што су своје дијете научили да је Црна Гора – српска земља! Другим родитељима не сметају ни нова црногорска слова, ни фалсификована историја, ни куса књижевност (без Његоша и других српских писаца), ништа им не смета… на све пристају! Е, господо драга, нема тога закона ни Устава који вам може помоћи да своје дијете одгајите у српском духу, ако немате петљу као породица Рачић.

Срби у Црној Гори не могу сачувати свој идентитет без издвојеног наставног процеса и свега осталог што им, и по Уставу, припада као фактичкој националној мањини. Јер, ово није ни 19. вијек, ни почетак 20. вијека, када су у Црној Гори живјели све сами Срби, ово је 21. вијек у коме нас има 28,6 одсто (по попису из 2011. године, а ако се задржи овај status quo неће нас на попису 2021. године бити ни 20 одсто). Е, управо то не могу да схвате наше „умне главе“, већ и даље причају романсе о српској Црној Гори и живе у нади да ће се Црногорци вратити својим српским коријенима. Најкраће речено, не схватају да ова данашња Црна Гора, у култоролошком, демографском и идентитетском смислу, нема никакве везе са оном историјском.

Међу медијима који су се ових дана позабавили овом темом, нашла се и београдска Политика, а један од њених саговорника, историчар проф. др Момчило Павловић, за мој предлог каже:

То је противно осећају српског идентитета и укупној историји Црне Горе, једине земље где се непрекидно одржала српска слобода, како су до јуче с поносом истицали. Зато што су до јуче учили да су били ’први у Српству’, зато што је ’вишевековна борба имала као свој крајњи циљ ослобођење и уједињење српског народа’, зато што је Црна Гора увек ишла уз Србију, а не против ње, такође и уз Русију, а не против ње. Једноставно, зато што је у свести доброг дела народа који живи у Црној Гори укорењен доминантан српски идентитет и што је од самих људи и владара у Црној Гори та држава сматрана не другом, него првом државом српског народа.

Слично мисли и предсједник Извршног одбора Матице српске у Црној Гори, Владимир Божовић, који каже да се не сме заборавити да су Срби у Црној Гори аутохтони, историјски народ који је стварао ту државу. Предлог да се они чији су преци стварали државу у једном тренутку самодефинишу као национална мањина је, истиче он, непристојан!

Дакле, сем што не схвата да је ово данас једна сасвим друга Црна Гора (створена на референдуму 2006. године вољом Црногораца, муслимана, Албанаца и Хрвата), која нема никакав континуитет са оном старом, поменута господа упада у „замку“, тачније открива нам да им је више стало до (црногорске) државе него до (своје) нације! Јер, цијело вријеме причају о држави Црној Гори који су Срби стварали, и траже конституитивни статус у њој, а не причају о правима за српску националну заједницу. Битно им је у каквом су односу према држави, а не према нацији!

На страну то што по црногорском Уставу нема конституитивних народа (нити их може бити док год је грађанска држава), већ постоје само грађани и припадници мањинских народа. С обзиром да неће да буду припадници мањинског народа, онда су само грађани и самим тим осуђени на национално нестајање.

Ја молим Бога да се оствари њихов романтичарски сан да Црна Гора буде национална држава (српског народа, или макар српског и црногорског народа, што они практично траже), али до тог далеког дана ми морамо наћи начин како да се сачувамо од асимилације. У том смислу, нема љепше поуке од оне из Завјештања Стефана Немање о језику (било оно аутентично или не), у којем се на крају каже:

Запамти, чедо моје, да свако отцјепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад-тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увијек иста с обје стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони, опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.“

Државе су пролазне, ја сам живио у чак пет (ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ, СЦГ и ЦГ) иако нијесам мрдао из Црне Горе. Али, сам сачувао исти језик и припадност истом народу (српском), као да сам од малих ногу знао за ове ријечи Стефане Немање који нам, ето, поручује, да је најважније да сачувамо језик и народну припадност, а државе ће се мијењати као вазда кроз историју.

Писали смо, прије неки мјесец, о три-четири хиљаде Срба-муслимана у мјесту Фиер, на југозападу Албаније, који су се тамо доселили из Санџака 1924. године. За готово један вијек, мијењали су се тамо разни зликовачки режими, али они су успјели да сачувају српски језик и своју традицију (а одлазе и у џамије и у православне цркве). Својим парама су основали српску основну школу, после које своју дјецу све чешће шаљу за Београд на даље школовање. Њима није ни најмањи проблем да им се дјеца одвајају од албанске, већ управо то потенцирају, да би избјегли асимилацију.

Ето, у једној Албанији, мала заједница Санџаклија, успјела је да очува свој идентитет, а Срби у Црној Гори, који чине готово трећину становништва, немају ниједну своју школу. Јер, неће да буду мањина! Чекају да их НАТО режим (овај или следећи са Демократама, свеједно) прогласи творцима црногорске државе!

Причају о заслугама од прије пар стотина година. Асоцира ме то на једну старицу из комшилука која ево десет година покушава да прода стари „Горење“ телевизор са катодном цијеви за 300 евра, каже – не може јефтиније, јер га је прије 20 година купила за 800 марака! Продаваће га тако док је жива, као што ће противници мањинског српског статуса „гуслати“ исту демагошку причу до краја живота! А Срба ће сваким даном бити све мање и мање…

Члан 79. Устава Црне Горе:

Припадницима мањинских народа и других мањинских националних заједница јемче се права и слободе која могу користити појединачно и у заједници са другима:

 1) на изражавање, чување, развијање и јавно испољавање националне, етничке, културне и вјерске посебности;

 2) на избор, употребу и јавно истицање националних симбола и обиљежавање националних празника;

3) на употребу свог језика и писма у приватној, јавној и службеној употреби;

 4) на школовање на свом језику и писму у државним установама и да наставни програми обухватају и историју и културу припадника мањинских народа и других мањинских националних заједница;

5) да у срединама са значајним учешћем у становништву органи локалне самоуправе, државни и судски органи воде поступак и на језику мањинских народа и других мањинских националних заједница;

 6) да оснивају просвјетна, културна и вјерска удружења уз материјалну помоћ државе;

7) да сопствено име и презиме уписују и користе на свом језику и писму у службеним исправама;

8) да у срединама са значајним учешћем у становништву традиционални локални називи, имена улица и насеља, као и топографске ознаке буду исписани и на језику мањинских народа и других мањинских националних заједница;

9) на аутентичну заступљеност у Скупштини Црне Горе и скупштинама јединица локалне самоуправе у којима чине значајан дио становништва, сходно принципу афирмативне акције;

 10) на сразмјерну заступљеност у јавним службама, органима државне власти и локалне самоуправе;

11) на информисање на свом језику;

 12) да успостављају и одржавају контакте са грађанима и удружењима ван Црне Горе са којима имају заједничко национално и етничко поријекло, културно- историјско насљеђе, као и вјерска убјеђења;

13) на оснивање савјета за заштиту и унапређење посебних права.

ПИТАЈТЕ АЛБАНЦЕ И ХРВАТЕ ДА ЛИ СЕ ОСЈЕЋАЈУ МАЊЕ ВРИЈЕДНИМ ЗАТО ШТО КОРИСТЕ ПРИВИЛЕГИЈЕ ИЗ ОВОГ ЧЛАНА УСТАВА ЦРНЕ ГОРЕ?