ТИТОГРАД ЗА ПОДГОРИЧАНЕ (7)

ГИШКА И ЈОКСО: Најчувенија титоградска туча!

11860

Пише: Бранко Ракочевић

”Почеле су опет уличне туче, градске клинце неко лудило вуче, звијезде су изгледа у дисонанци, некад пријатељи, а сада знанци…”

За одржавање јавног реда и мира у нашој малој касаби бјеше задужена народна милиција на челу са бркатим делијом Војом (Врачаром), док је за ремећење истог био задужен Лазо (Делевић), некрунисани краљ улице, господар Дарквуда. Он бјеше главна фаца у „пјаци”, пошто Гишка (Ђорђе Божовић) и Јоксо (Драган Јоксовић) одоше бољима и већима у веће градове.

И тако некако сину идеја Ратку (Ђокићу), а коме би друго, да њих двојицу врати у завичај, да укрсте песнице, и да на мегдану покажу ко је већи јунак.

Туча, у народу позната као бој (у парк-шуми) на Златици, трајала је, легенда каже, цијели љетњи дан до подне, а побједника, а ни пораженог, није било. После жестоког макљања, и крви, буквално, до кољена, Гишка и Јоксо одоше заједно у Ургентни да се искрпе, па на пиће код Бајице (Мартиновића), а затим у легенду.

Гишка, касније, искупи своје грехове на ратишту, а Јокса убише Викинзи у Шведској.

Солитере који се налазе између улица које носе имена знаменитих црногорских јунака – Новака Милошева и Миљана Вукова – древни Подгоричани назваше „Лазо и Јоксо“.

И бијаху облакодери, сва петорица, дакако, и Новак, и Миљан, и Гишка, и Лазо, и Јоксо.

Но, постоји и нешто мање романтична верзија ове историјске туче.

И, баш, дословце, као у оној Мешиној причи о два војника који су се сусрели у шуми и поспремили један другог, тако и у овој причи два непријатељска војника (”војник” – припадник мафијашког клана) сретоше се у (парк) шуми на Златици, и шта ће, куд ће, почеше да раде оно што једино знају и што им је занат.

Укрстили они песнице, и испребијали један другог, па потегли чакље и ”безболне палице”, и макљали се по оном подгоричком жаропеку цијели љетњи дан до подне, а кад су поломили и чакље и безболке, и кад су им остали само ножеви, један од „војника” рече: „Чекај, аветињо, да мало предахнемо, ево и подне је прошло, нијесмо животиње, но људи”.

Па, сјели, попричали о свему и свачему, о мафијашким породицама, невјенчаним женама сумњивог морала, ванбрачној дјеци, прљавим пословима, о тешком животу с оне стране закона, о проблемима са муријом, супарничким ганговима… Све им слично, много шта исто, разумјели се, зближили, устали, и рекли задовољно: „Е, баш се испричасмо ка’ људи, ето, и на ране заборависмо, ‘ајде да довршимо оно што смо започели”, па, извадили ножеве и искасапили један другог, толико да су их у Ургентном центру једва искрпили.

После тога наставише старим путем, одоше у свијет да ратују, пребијају, дилују, отимају, рекетирају, све док не наиђоше на јачег… А јачи качи.

Можда би неко други рекао да су се ова два жестока момка с подгоричког асфалта растали као пријатељи, да су закопали ратне сјекирe, а не да сјекирицама очи ваде један другоме. Можда би неко други рекао и да су се оканили „ћорава посла”, и да су кренули правим путем, али то би била ружна лаж, чак и да се тако десило. Овако, горки свршетак приче је истинит можда највише због тога што сам се бојао да их не прикажем бољим него што јесу.

А опет, баш зато што је крај сурово истинит, остала је у мени дјетиња мисао, упорна нада, да су се, ипак, помирили. Ако не на земљи, оно барем на небу, и да сад горе пију рујно вино у потаји са Новаком, Миљаном, и осталим главосјечама, и да се са носталгијом сјећају времена кад „закон колта” још не бијаше имплементиран у црногорско друштво…