СКИДАЊЕ ПРАШИНЕ

ОСЛОБОЂЕЊЕ ИЛИ ОКУПАЦИЈА: Будва 1918., како је заиста било…

4970

Шта се то, заиста, дешавало у Будви прије 100 година, најбоље ћемо сазнати  из свједочења Мила Љубише, које се чува у Државном архиву Црне Горе

Тих славних и великих дана у Будви се није ништа позитивно знало да је Аустрија пала на кољена пред побједоносном српском војском и да је дошао крај страдању српског народа. Понешто се наслућивало, јер саме новине нијесу ништа наговјештавале. Примјећивао се ипак нагли покрет аустријске војске, само не напријед, већ назад из правца Албаније. То се много препричавало и слутило је на бјежање моћне армије. Други су то правдали замјеном трупа. Будванско поље било је препуно војске и разног материјала спремног за рат.

Тих дана дошао је из затвора у Грацу Давид Љубиша који је на повратку кући свратио у Загреб, гдје се знало за пропаст Аустрије и већ се осјећало расуло. Ту је добио инструкције да се одмах формирају у свим крајевима који су били некад под Аустријом, а гдје су живјели Срби, Хрвати и Словенци, народна вијећа која би вршила функцију власти до доласка српске војске. Тако је сазван народ па је у Будви формирано Народно вијеће које је одмах мобилисало све старе и младе становнике који су се ту затекли па су преузели власт и приступили разоружавању до тада моћне и самохвалисаве царске армаде. На брду Дубовици и мјесту Топлиш постављене су јаке страже Народне гарде, добро наоружане оружњем аустријске солдатеске.

Народно вијеће је наредило, поред осталог, да сви аустријски војници који су из југословенски крајева одмах морају на војничкој капи прикачити националну заставу. То је са одушевљењем прихваћено. Организована је група наших дјевојака које су дијелиле тробојне пантљике и прикачивале их на капама како је ко желио. Сви војници и официри Срби одмах су прикачили српску заставу. Далматинци су се сви одазвали и ставили југословенску заставу, док су други дјелимично прихватили и отишли преко Топлиша, не вјерујући још да је нестала велика Аустрија и њен Карло.

Тада се почело са припремама за долазак српске војске па је формиран Одбор жена које су чистиле касарну, спремале кревете и свечану храну за побједоносну војску. Китиле су се улице и на градским вратима постављени су славолуци.

Коначно освануо је тај велики дан. На Митров дан 8. новембра 1918. године у 13. часова стигла је путем преко Брајића прва чета пјешадије и митраљески вод. Мислим да је сувишно описивати са каквим одушевљењем су били дочекани. То славље је трајало даље данима. Играла су се кола и пјевало…

(Запис Мила Љубише се чува у Државном архиву Црне Горе – Одсјек Будва)