Крваве борбе на Дечићу, октобра 1912. године.
На челу батаљона су браћа Грујичићи као носиоци барјака. Браћи је испод части да барјак падне у нечије друге руке, па кад гине најстарији брат – граби барјак други, па кад гине други – граби га трећи, погину и трећи – узе га четврти.
Од браће нико није хтио да испусти барјак, а да сачува главу. И пети брат (последњи у кући) знао је на тешком бојишту узети барјак, послије смрти старије четворице.
На тако голом брду носити барјак, значи сигурну смрт. Али ко је, у том славном и јуначком времену, могао испустити барјак части и јуначког образа, и то за један пролазни и безвриједни живот.
Они који су погинули под барјаком на Дечићу, за славу Црне Горе коју смо преко њихове крви стекли, данас су без споменика, и нико их не спомиње, ни у времепловима, ни у књигама.
(на слици: Црногорски војници заробљавају Албанце на ободима Дечића, октобар 1912)
