Пише: Донко Ракочевић
Тито је 5. фебруара 1944. године својим изасланицима у Србији упутио депешу која ће више од 50 година скривати једну од највећих тајни Другог свјетског рата на нашим просторима. У овој депеши, Тито своје повјеренике у Србији обавјештава да им у специјалну мисију шаље енглеског мајора Џонија Ханикера, члана британске војне мисије при Врховном штабу НОВЈ, а онда им каже: „Све ваше жеље у погледу помоћи савезничког ваздухопловства, он ће достављати Савезничкој мисији при Врховном штабу НОВЈ. Врховни штаб ће пак одлучивати да ли ће предложени циљ да се бомбардује.“
Као на длану је јасно да је све те терористичке акције тражио и одобравао сам Тито, да је његова ријеч била прва и последња. Његови изасланици у Србији и Црној Гори пријављивали су, по Титовом налогу, своје жеље, које је он усаглашавао са својим жељама и одлучивао кад ће оне бити реализоване.
Да је овај закључак тачан, потврђује чињеница да су се Енглези и Американци, убрзо послије слања ове Титове депеше, поново обрушили на Ниш. У међувремену, 30. марта 1944. године, шифрованом поруком јавио се Пеко Дапчевић. Он је пријавио своју жељу: „Треба тражити да савезници што прије бомбардују Никшић.“ Недјељу дана касније, 7. и 8. априла, Никшић је сравњен са земљом.
„Под рушевинама је нађено 500 мушкараца, жена и дјеце, што мртвих, што рањених, док су други становници остали без крова над главом“, јавио је Међународном црвеном крсту у Женеви, градоначелник Никшића, Јеврем Шаулић.
Сјутрадан, 9. априла, проговорио је и Радио Лондон: „Приликом напада британских Велингтона на Никшић, бачене су разне блок бомбе од двије хиљаде килограма. Порушено је и оштећено пола вароши. Никшић је бомбардован на тражење маршала Тита.“
Десет дана касније, 19. априла, Тито се обраћа Пеку Дапчевићу и Митру Бакићу, својим изасланицима у Штабу 2. корпуса НОВЈ: „Јавите нам која мјеста треба бомбардовати.“ Дапчевић и Бакић радио везом одговарају: „Нека бомбардују Сјеницу, Бијело Поље и Подгорицу. Молимо хитан одговор на ове предлоге. Пеко, Митар.“
Титов одговор стигао је из ваздуха. У рану зору 5. маја 1944. године, на Подгорицу је кренуло 120 тешких четворомоторних бомбардера. Настао је прави пакао. Готово читава Подгорица разорена је до темеља. Енглеске и америчке бомбе убиле су сваког шестог Подгоричанина. У кући Мила Беговића изгинула је цијела породица, он, његова супруга и четири сина. Иста судбина задесила је и Андрију Ђурашевића и стотине других подгоричких породица. Погинуло је 600 грађана, а још толико теже или лакше рањено. Нацистички окупатор имао је само 15 страдалих.
А погледајте шта Пеко Дапчевић јавља маршалу Брозу: „Политички, војнички и морални резултат бомбардовања – добар!“
Подгорица је бомбардована још у седам наврата, закључно са 3. децембром 1944. године. Након свега, по завршетку рата, главни град Црне Горе промијенио је име у Титоград, назвавши се по ономе који му је нанио највећи злочин. Што је најгоре, многи данашњи становници Подгорице немају појма о најтрагичнијој страници историје свог града.
Савезничко бомбардовање Никшића и Подгорице, Штаб 2. корпуса (6. маја 1944.) користи да позове способне за борбу да напусте градове и прикључе се Народноослободилачком покрету, и упозорава: „Наши савезници бомбардоваће и дању и ноћу сва мјеста која непријатељу служе. Одмах напуштајте градове и сва мјеста у којима се задржава окупатор. Способни за борбу, прилазите нашим славним бригадама.“
Први извјештај о минималним њемачким губицима у бомбардовању Србије и Црне Горе, шаље амерички амбасадор из Грчке, 15. маја 1944. године:
„Нашим бомбардовањем југословенских цивила, а како је то Радио Лондон објавио – бомбардовање је извршено на Титово тражење, ми идемо на руку непријатељу, а не само што то огорчава једног врло заслужног савезника, него отуђује од нас народ који би желио да се на нашој страни бори када дође велики дан. Неамеричко дјело чинимо мијешањем у један бијесни грађански рат и тиме одбијамо од себе наше пријатеље“.
