скидање прашине

На данашњи дан, Тито је бомбардовао Подгорицу!

8760
Сравњена Миркова варош - центар Подгорице (фотографија из Војног музеја у Лондону)

Пише: Донко Ракочевић

Тито је 5. фебруара 1944. године својим изасланицима у Србији упутио депешу која ће више од 50 година скривати једну од највећих тајни Другог свјетског рата на нашим просторима. У овој депеши, Тито своје повјеренике у Србији обавјештава да им у специјалну мисију шаље енглеског мајора Џонија Ханикера, члана британске војне мисије при Врховном штабу НОВЈ, а онда им каже: „Све ваше жеље у погледу помоћи савезничког ваздухопловства, он ће достављати Савезничкој мисији при Врховном штабу НОВЈ. Врховни штаб ће пак одлучивати да ли ће предложени циљ да се бомбардује.“

Документ из Војног архива у Београду

Као на длану је јасно да је све те терористичке акције тражио и одобравао сам Тито, да је његова ријеч била прва и последња. Његови изасланици у Србији и Црној Гори пријављивали су, по Титовом налогу, своје жеље, које је он усаглашавао са својим жељама и одлучивао кад ће оне бити реализоване.

Да је овај закључак тачан, потврђује чињеница да су се Енглези и Американци, убрзо послије слања ове Титове депеше, поново обрушили на Ниш. У међувремену, 30. марта 1944. године, шифрованом поруком јавио се Пеко Дапчевић. Он је пријавио своју жељу: „Треба тражити да савезници што прије бомбардују Никшић.“ Недјељу дана касније, 7. и 8. априла, Никшић је сравњен са земљом.

Никшић

„Под рушевинама је нађено 500 мушкараца, жена и дјеце, што мртвих, што рањених, док су други становници остали без крова над главом“, јавио је Међународном црвеном крсту у Женеви, градоначелник Никшића, Јеврем Шаулић.

Сјутрадан, 9. априла, проговорио је и Радио Лондон: „Приликом напада британских Велингтона на Никшић, бачене су разне блок бомбе од двије хиљаде килограма. Порушено је и оштећено пола вароши. Никшић је бомбардован на тражење маршала Тита.“

Десет дана касније, 19. априла, Тито се обраћа Пеку Дапчевићу и Митру Бакићу, својим изасланицима у Штабу 2. корпуса НОВЈ: „Јавите нам која мјеста треба бомбардовати.“ Дапчевић и Бакић радио везом одговарају: „Нека бомбардују Сјеницу, Бијело Поље и Подгорицу. Молимо хитан одговор на ове предлоге. Пеко, Митар.“

Титов одговор стигао је из ваздуха. У рану зору 5. маја 1944. године, на Подгорицу је кренуло 120 тешких четворомоторних бомбардера. Настао је прави пакао. Готово читава Подгорица разорена је до темеља. Енглеске и америчке бомбе убиле су сваког шестог Подгоричанина. У кући Мила Беговића изгинула је цијела породица, он, његова супруга и четири сина. Иста судбина задесила је и Андрију Ђурашевића и стотине других подгоричких породица. Погинуло је 600 грађана, а још толико теже или лакше рањено. Нацистички окупатор имао је само 15 страдалих.

Подгорица

А погледајте шта Пеко Дапчевић јавља маршалу Брозу: „Политички, војнички и морални резултат бомбардовања – добар!“

Подгорица је бомбардована још у седам наврата, закључно са 3. децембром 1944. године. Након свега, по завршетку рата, главни град Црне Горе промијенио је име у Титоград, назвавши се по ономе који му је нанио највећи злочин. Што је најгоре, многи данашњи становници Подгорице немају појма о најтрагичнијој страници историје свог града.

Савезничко бомбардовање Никшића и Подгорице, Штаб 2. корпуса (6. маја 1944.) користи да позове способне за борбу да напусте градове и прикључе се Народноослободилачком покрету, и упозорава: „Наши савезници бомбардоваће и дању и ноћу сва мјеста која непријатељу служе. Одмах напуштајте градове и сва мјеста у којима се задржава окупатор. Способни за борбу, прилазите нашим славним бригадама”.

У извјештају борбених јединица на терену Црне Горе јасно су назначени разлози савезничког бомбардовања. Штаб 9. црногорске НОУ бригаде (командант мајор Војо Тодоровић и политички комесар Милисав Кољеншић) 16. маја 1944. извјештава о јачини непријатељских снага на простору око Подгорице: „Ако би ускоро услиједило макар и мање бомбардовање њихових положаја, а специјално околних села око Подгорице, те Казновице (Спушке Главице) и Тараша, настала би таква ситуација код њих, да би све оно што заиста није директно узело учешћа у појединим злочинима – изашло из Подгорице и тражило заштиту и уточиште код наше војске”.

Савезничко бомбардовање је доживљавано као значајна помоћ за „побољшање прилика и разбијање једног великог четничког упоришта” и онемогућило их је да уз помоћ Њемаца прошире територију „нарочито на сектору Бјелопавлића – Пипера, гдје су наше снаге врло мале”.

Први извјештај о минималним њемачким губицима у бомбардовању Србије и Црне Горе, шаље амерички амбасадор из Грчке, 15. маја 1944. године:

„Нашим бомбардовањем југословенских цивила, а како је то Радио Лондон објавио – бомбардовање је извршено на Титово тражење, ми идемо на руку непријатељу, а не само што то огорчава једног врло заслужног савезника, него отуђује од нас народ који би желио да се на нашој страни бори када дође велики дан. Неамеричко дјело чинимо мијешањем у један бијесни грађански рат и тиме одбијамо од себе наше пријатеље“.

Умјесто да подигне споменик жртвама бомбардовања, актуелна подгоричка власт је подигла споменике џелатима – Титу и енглеским и америчким пилотима. Погледајте следећи линк:

http://www.sedmica.me/wp-admin/post.php?post=5107&action=edit