знамените личности

МЕДАЉОН: Најзначајнији Морачанин међу Бокељима!

4653

Ристо Ковијанић (1895, Морача – 1990, Котор) је један од најзначајнијих црногорских историчара, о коме се на жалост веома мало зна у широј јавности. Остаје запамћен његов родољубни говор на тргу у Котору (27. марта 1941), када је изрекао: „Треба служит части и имену… нека буде што бити не може“, а Которани су му потом углас одговорили: „Тако већ никако“

У првим месецима италијанске окупације,  Ристо Ковијанић се држи као родољуб, одговоран и храбар директор которске Гимназије. Упркос забрани италијанског префекта издао је матурска сведочанства на југословенским формуларима, писана ћирилицом на српском језику. Због тога је позван на одговорност код префекта, кога je одбио да поздрави тзв. „римским поздравом“, због чега је ухапшен, те је затим из которског затвора у ланцима спроведен на брод заједно са сто педесет Бокеља; a потом му следи интернација у заробљенички логор Преза код Тиране у Албанији, где остаје до краја 1941. године, када је враћен – детерниран у Липово код Колашина, где му је боравила породица.

По капитулацији Италије, крајем 1943. године, Ковијанић је поново директор гимназије у Котору. По завршетку Другог светског рата, иако доказани родољуб и антифашиста, осуђен је од нових југословенских власти „за колаборацију са старојугословенским монархистичким властима“ на затворску казну коју је издржао две године, да би потом та пресуда била поништена и Ковијанић рехабилитован.

По одслужењу незаслужене затворске казне, добио је дужност да обавља посао службеника аутомеханичарске школе у Котору (1948-1949). Затим је до пензионисања 1962. године радио је у Државном архиву у Котору (од његовог оснивања 1950) као архивиста, виши архивиста, научни сарадник и виши научни сарадник.

Током своје дуге и плодне стваралачке активности написао је преко 400 разних прилога, од којих 230 научних радова и 170 научно-публицистичких чланака и прилога. Сарађивао је у 60 југословенских и чехословачких научних и књижевних часописа, годишњака и зборника и у 20 дневних и недељних листова. Учествовао је са рефератима на многим научним скуповима у Југославији и Чехословачкој.

Већи део Ковијанићевих научних радова заснива се на стрпљивом и истрајном архивском истраживању. Ти радови, са изузетком оних литерарних, могу се разврстати у четири области: 1) Историја југословенско-чехословачких  књижевних веза и културних односа, 2) Историја књижевности, 3) Историја Црне Горе, 4) Историја културе Котора и Боке.

Марљив и дуготрајан истраживачки рад у которском архиву резултирао је бројним научним прилозима из историје Котора, Боке и Црне Горе. Круна његових радова из историје културе (у сарадњи са дон Ивом Стјепчевићем) је засебно дело у две књиге „Културни живот старог Котора (XIV-XVIII вијек): књига I – Школство, сликарска, грађевинска и ковачка школа; књига II – Љекари, апотекари и апотеке” (1957). Књига „Грађа за историју српске медицине” (1964) (у сарадњи са Славком Мијушковићем) заснива са на архивским документима из XIV и XV века.

Плодна је била сарадња Ковијанића са Поморским музејом у Котору, у чијем Годишњаку је Ковијанић објавио десетак научних радова из историје поморства Котора и Боке, од који се истиче рад под насловом „Једрењаци которске луке“ објављен у шест бројева Годишњака (1958-1966).

Значајни допринос истраживањима историје Црне Горе, дао је у две књиге под насловом „Помени црногорских племена у которским споменицима (XIV-XVI вијек)”: књига I (1963) и књига II (1974).

Ковијанић се бавио и писањем поезије, што потврђује укупно око 8000 стихова. Неке од песама су објављене, као: „Моја друга отаџбина” (1940), „Прчањ”, „Савина” (обе 1970), „Бијела на мору” (1973) и „Арату из Солеје”, „Под јабланом которске риве”, „Которска јесења киша”, „Јадранови вали” (све 1980), „Пјесме усхитне” (1980); а неке необјављене, као сонетни венац „У славу Његоша”.

Написао је разне научне прилоге и студије о Његошевом „Горском вијенцу” и Мажуранићевом „Смаил-аги Ченгићу”, што је касније дорадио и обликовао у посебној књизи „Књижевна проучавања Његош – Мажуранић – Народни песник” (1986).

У књизи „Которски медаљони” (I издање 1976, II и III допуњена издања 1980, 2007) Ковијанић је поводом 80-годишнице живота написао 80 лирских прича – медаљона, о којима у поговору књиге каже: „Сваки медаљон је заокругљена цјелина; поређани један до другога дају слику давно прохујалог друштвеног живота града Котора”. Потрешен земљотресом из 1979. године, који је са супругом преживео у разрушеном стану у Старом граду, Ковијанић је у II издању као предговор написао есеј „Котору граду – тешком рањенику”.

Као књижевник и историчар, подстакнут резултатима својих научних истраживања у которском архиву која су се односила на везе Котора са Србијом из доба Немањића, Ковијанић је написао књижевно дело под насловом „Вита Которанин неимар Дечана” (1962), где је хармонично ускладио научна истраживања и архивске записе са поетским духом и изразом. Та књига је прошле године, у луксузном руху, издата од стране књижаре Со из Херцег Новог.

Ристо Ковијанић је рођен у селу Ђуђевина, код манастира Мораче, 31. децембра 1895. године, као најмлађе од седморо деце (3 сина и 4 ћерке) – родитеља Јакова и Госпаве (рођ. Реџић). Отац Јаков Новов био је јуначки ратник Црногорске војске, који је за испољену храброст одликован златном Обилићевом медаљом. Основну школу учио је у манастиру Морачи и у Липову код Колашина (1903-1908).

Гимназију је похађао у Цетињу (1908-1912), да би после четвртог разреда прекинуо школовање, да се као 17-годишњи ђак добровољац бори у Црногорској војсци у Балканском рату (1912-1913), учествујући у биткама на Мојковцу, код Бијелог Поља, Берана, Пећи, Ђаковице и Скадра.

Школовање наставља у Цетињу, где завршава пети и шести разред гимназије. Али поново прекида школовање, отпочиње Први светски рат, те Ковијанић у Црногорској војсци ратује на Грахову, код Пљеваља, Горажда, Пала, Гласинца и на Мојковцу . Затим од Аустроугарске војске бива ухапшен и интерниран у заробљенички логор у Нађмеђеру у горњој Угарској (данас Чалово у Словачкој), где је у заробљеништву остао све до ослобођења (1918). Све страхоте ратног заробљеништва описао је касније у својој књизи „Нађмеђерска долина смрти”.

Матурирао је у Другој београдској гимназији (1919). Затим се уписује на Филозофски факултет Универзитета у Београду, где су му предавања држали Павле Поповић из југословенске књижевности, Богдан Поповић из упоредних литература, Александар Белић из српскохрватског језика и Владимир Ћоровић из историје југословенских народа.

Пошто је положио професорски испит (1927), постављен је за лектора српскохрватског језика и књижевности на Универзитету Јана Комнеског у Братислави. Као лектор остаје до 1939. године, када је приморан да напусти Чехословачку због својих антинацистичких јавних иступа. У Братислави је добио ћерку Братиславу (1929) са супругом Даницом (Јечменић). Период од дванаест година проведених у Братислави је доба Ковијанићевог плодног стваралаштва у нашим и словачким књижевним часописима, истражујући историјске културне везе знаменитих Срба и Словака.

По повратку у Београд ради у Државном архиву (1939-1940). Затим је пре окупације због антинацизма напустио Београд, те ја на свој захтев постављен за директора гимназије у Котору (1940-1941). До пензионисања 1962. године радио је у Државном архиву у Котору (од његовог оснивања 1950) као архивиста, виши архивиста, научни сарадник и виши научни сарадник.

По пензионисању је и надаље, чак и у позним деведестим годинама живота, за својим столом активно радио као надахнути стваралац, књижевник и историчар. Ристо Ковијанић је умро у 95. години живота и сахрањен је 1990. у Котору.

(Биографију приредио ауторов унук, Братислав Стипанић)