Пише: Донко Ракочевић
Позната је библијски прича о Јеврејима и Златном телету. Када је Бог позвао Мојсија да му на Синају издиктира таблице са Божијим заповијестима, што је трајало 40 дана, нестрпљиви Jевреји који су чекали Мојсијев повратак, последњег дана нису знали шта ће са собом без вође, па су натјерали првосвештеника Арона да им излије статуу Златног телета, да би се некоме клањали. То разгневи Бога и Он нареди Мојсију да уништи Златно теле и побије сав народ који се клањао ђаволском идолу.
Идолопоклонство је на цијени и данас. И не одумире, напротив, посебно међи Србима. Јуче им је „златно теле“ био Тито, данас Путин. Довољно је погледати објаве на друштвеним мрежама – преплављене су фотографијама предсједника Русије, сликаног у свим могућим ситуацијама, уз преношење сензационалних наслова из београдске штампе, од којих ми је посебно запао за око један данашњи, са насловне стране Информера: „Стижу Путинове ђавоље кочије!“
Култ личности је највише био развијен у вријеме комунизма, што је и разумљиво, јер су комунисти протјерали Бога, па су људи тражили ослонац у „боговима“ на земљи. У Русији је то био Стаљин, у Румунији – Чаушеску, у Албанији – Енвер Хоџа, а код нас Тито. У Латинској Америци то је био Че Гевара („Рекао бих да су два најпознатија лика на свијету Христ и Че“, изјавио је недавно његов брат, Хуан Гевара).
Друштвене и политичке околности су се промијениле до данас, али наш народ и даље више воли „богове“ на земљи, него Оног на небу. Ослободили смо се комунизма као владајуће идеологије, али некритичко обожавање појединих личности задржало се и у вишестраначју. У Србији крајем 20. вијека у Слободана Милошевића се гледало као у божанство, а данас се од Александра Вучића прави нови „бог“. У Црној Гори је то најприје био Момир Булатовић, па Мило Ђукановић све до данас.
Политиколог Зоран Стојиљковић за ситуацију у Србији каже: „Грађани као да не желе да одрасту. Тежак је пут од поданика до грађанина. Ауторитарност, по свим истраживањима последњих година, не пада, напротив. Натполовична већина верује да је неопходан вођа којег ће следити беспоговорно.“
Рушећи Бога, тврдећи да је то заблуда и опијум за народ, комунисти су отровали сопствене душе и постали идолопоклоници ђавола. Повјеровали су у његове идеје о томе да је све дозвољено, да човјеку треба нови морал без библијских забрана. Повјеровали су, у својој гордости, да им није потребан Господ Бог. Међу тим безбожницима на југословенском простору највише је било Срба и Црногораца (бивших Срба)!
Како тада тако и данас. Словенци, Хрвати, Македонци и Бошњаци, немају своје „Путине“, „Вучиће“ и „Ђукановиће“. Дакле, Срби и Црногорци највише крше прве двије Божије заповијести које Христос издиктира Мојсију на Синају: (1) „Ја сам Господ Бог Твој, немој имати других богова осим Мене“; (2) „Не прави себи идола нити каква лика, немој им се клањати нити им служити.“
Христос је за сада милостивији према нама него што је био према Јеврејима. Вероватно имамо још „кредита“ код Њега захваљујући залугама наших предака на челу са Светим Савом. Но, не треба тестирати Његову стрпљивост, већ се једном за свагда окренути Светој Тројици – Оцу, Сину и Светом Духу.
