Без шале, Катуњани су постали Срби још кад су избегли у ове крше, а Југословени 1918. године. Катуњани су створили Црну Гору. И научили свакога Црногорца да најлепше носи народну мисао и најпоштеније кука за Косовом
Прича о Црној Гори би била бајка кад не би била истина. Црна Гора је тајна и наше национално чудо, као и Косово. Кад се изгуби царство, кад крвничка сабља прекине живот једној држави, ту нема нада, ту нема песме и поноса. Тад настаје ропац и последњи грч. Па опет. Закопани народ преврће се у гробу, устаје из њега и од страхотнога пораза гради такву моћ, која му је напослетку обелоданила овакву данашњицу.
Такође, од камена никому ни камена. Докосовски Зећани, богати и слободни, издизали су своја стада на летовник у ове крше, шиљући за њима не своје синове но подложне Влахе и Арбанасе да ту оснују катуне. Не села, но љетња бачила, сточарске појате. И кад се више нису могли одупирати грозној турској навали, оставили су своја родна села и доносне градове и пошли за својим чобанима у стење испод Ловћена и испред њега.
Ваљало је очекивати да се те избеглице претворе у камење, јер камење камени, а не храни људско биће. Па место тога, опет, баш ту остаје се живо и ствара нова држава. Настаје Црна Гора, а име Катунске Нахије вечно ће тврдити да је лаж од камена никому ни камена, само кад се прегне, само кад се душа узме у зубе…
Са страхопоштовањем се прилази, а бодро полази са Његуша. Катунска нахија није какав горски хрбат, каква црна планина, но пучина начичкана црна стења, које је из ње изникло као какви од киње потамњели пластови по равном сенокосу, те гради чиста црна брда, која из даљине не изгледају ни мало висока. Пред очи избија стравично храпаво поље као кад лице нагруби опака арапска црна краста…
Таворила је шака заточника без хлеба и воде, окамењена на суровом камену, да би опет створила једну народну државу и да би Белога Орла, српскога и царскога, скрајнула од освајачке поруге у једно мало красно поље под невисоки крш, толико пркосан, а драг онима који верују да чуда ипак стварају државне заједнице и одржавају народе.
Јер је истина да само они народи остају живи који су снажни да чине чуда… А што ћеш веће чудности но да живи човек на овој каменој пучини. Чини вам се да нигде нема села, нема живе душе. Једва с десне стране назрете Ћеклиће са сакривеним кућама испод стена. Вама показују Чево ,,равно гнијездо јунака“, показују насеља других племена и братстава, а ви и на ведру дану видите само црну пучину, слику смрти и небивања, а не живота личнога и заједничкога. Па се још питамо гладује ли Црна ГОра, грешно готови на подсмех!
Из камена се извија искра. А хлеб? Није ни право ни потребно: најжеженијим златом давно га је већ од нас из равница и полодних удлона закупила Катунска Нахија…
Црногорци воле крчму више но Турци. Слични су Римљанима са њиховим скуповима и трговима. Ту они оштре своју беседу, кале уљуђеност и надметање. Воде политику и пецкају се. Слушам шаљиву препирку између једнога Зећанина и једнога Катуњанина. Толико година заједничкога живота, па опет несташна пецкања као и другде у нас. Разгалило ме то.
-Ви сте Зећани нико и ништа, и ја жалим што смо вам понекад давали наше одиве – вели Катуњанин.
-А ко сте ви? Скупљено по овим кршима с конца и конопца. Фукара и избеглица, нерадници и лупежи, којима Турци нису давали да робе и грабе по плодним крајевима?
-Па опет смо вам створили једну државу и не дадосмо да се потурчите и да у Подгорици сви изреда продајете игле и чивит…
-Хајде, гладна фукаро!
-Али додај: и државотворна…
Одиста у овом погледу, Катунска нахија слична је Шумадији. Она је за чудо јадна и сиромашна, поразно бедна на изглед, али државотворна попут Србије. Основала је државу у својој нахији, затим склопила Црну Гору, која је дотле била племенска и разједињена и од саме Арбаније.
Без шале, Катуњани су постали Срби још кад су избегли у ове крше, а Југословени 1918. године. Катуњани су створили Црну Гору. И научили свакога Црногорца да налепше носи народну мисао и најпоштеније кука за Косовом. Јер и расељеник, и главар, и хајдук, и лупеж ако хоћете, није никад заборављао царство и носио је у души слику државе као највеће добро и највећу светињу. На грлићу од џефердара и ово двоје последњих носило је Белога Орла боље но многи и многи које је нација позивала у заточнике и награђивала…
(Из књиге ,,Са седла и самара“ 1930. године)
О АУТОРУ: Григорије Божовић, рођен 1880. године у селу Придворица код Ибарског Колашина, школовао се у Скопљу, Москви и Цариграду, а након тога постао професор Призренске богословије, предсједник призренске општине и посланик Народне скупштине. Један је од најзначајнијих писаца у периоду између два свјетска рата.
Објавио је четрнаест књига, од којих осам збирки приповједака, док преостале чине путописи, накнадно, сабрани из ,,Политике“, чији је био стални и угледни сарадник.
Пред крај Другог свјетског рата, комунисти су га стријељали, а његов књижевни опус остао је скоро непознат широј читалачкој публици. Суд је 2008. године установио да му је суђено из политичких и идеолошких разлога, а да му је неоснована, најтежа казна изречена јер је био антикомуниста.