ДЕМОБИЛИЗАЦИЈА МУШКОСТИ КАО КЉУЧНИ УСЛОВ ЗА ЕУРО-АТЛАНТСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ

ЕУРО-АТЛАНТСКА КАСТРАЦИЈА: Крај српском курчењу!

3439

Вук Караџић, у првом издању свог „Српског рјечника”, штампаног 1818, региструје српску глаголску именицу – курчење, као и придев – курчевит, односно, сам глагол – курчити се. Два вијека касније, Срби се налазе у процесу кастрације, кроз еуро-атлантске интеграције, чији је саставни дио и феминистичка офанзива, која ће за резултат имати нагло умножавање самохраних мајки, те тотални пад ионако посрнулог наталитета…

 Пише: Павле Цетински

Мушка задњица ће, ако већ није, постати главни, најпопуларнији западњачки полни орган. Акцент није на чињеници као таквој, већ на верификацији тог стања као стања апсолутне, паралелне, легитимне нормалности. Ђаци у школама већ уче да је хомосексуализам нормално и дозвољено право избора и да према таквим појединцима не сме бити дискриминације.

Једини проблем у том контексту су острва традиционализма, периферне заједнице које нису усисане у глобалну заједницу, предграђански организми који кваре тај планетарни, супериорни, западњачки склоп вредности.

Сексуална некоректност традиционалиста мора се, по том концепту, расточити на софистициран начин, увођењем у игру нове авангарде, огледног ешалона, пожељне елите која ће својим листер оделима и бебећим лицима успоставити модел моћи као јапијевску структуру феминизираних, успешних и пословних момчића заглађених бриљантином, којима је благоглагољивост управно сразмерна мекоћи оног чланка што се, по предачкој менталној слици, налази тик испод за појас заденуте кубуре.

Антиевропски ход Србије најживописније се огледа на нивоу таквих сексуалистичких слика и европских стандарда. Као да је Запад у Србима препознао опасну фалусну претњу, и као да су Срби, са своје стране, снажно подстицали такво западњачко уверење. У тој ишчашеној симетрији укрстили су се њихови стереотипи и наши митови.

И док нас плејада милосрдних дечака с попречним краватама уљуђује по европејским стандардима, на путу у нову, ретуширану „светлу будућност” воде нас матријарси.

Већ осамдесетих година прошлог века у једном домаћем филму („Мајстори, мајстори”) изговорена је реченица: „У односу на нашу директорку, Хитлер је био Косовка девојка.” Тад је на импресиван начин констатовано докле је стигла ствар са „равноправношћу другарица”. Наш феминизам, дакле, има једну снажну уграђену идеолошку, партизанску потку и данас се управо распрскава у својој перверзији.

Грађанско друштво међ Србима промовишу биолошке и идеолошке наследнице Титових легионара и ликвидатора. Што се, опет, доима као логична последица чудовишне симетрије: титоизам је претеча мондијализма. Прво, мултиетнички концепт живота је пресликана идеологема братства и јединства, а такозвани крај историје (мондијалистички) је шарена копија комунистичког укидања традиције, односно „истинског чишћења памћења”, како је то изволео рећи папа Војтила 22. јуна 2003. године, у Бањалуци.

Међутим, ова прича о идеолошкој авангарди само је пена у општој феминистичкој офанзиви код Србаља. Провала мачизма код сестара Српкиња очитује се и наглим умножавањем самохраних мајки, чиме се угрожавају темељи менталног здравља нације, јер жртве су деца. Независне и самодовољне Амазонке кажу: „Родићу себи дете” – несвесно се пројектујући као двосполна бића.

Те „пословне жене” титулирају свог употребљеног па одбаченог партнера као „оца њиховог детета”! Тако да деца одрастају са андрогеним мајкама које усисавају у себе и улогу мушког родитеља. Све је то психолошка подлога за представу детета о „фалусној мајци” на којој се развијају психосексуалне девијације: мазохизам, фетишизам, али и импотенција.

Физички и ментално истискујући оца из механизма дечије идентификације, страшна фалусна мама заузима и очеву ловачку позицију, намећући се и као хранитељица породице. Остварује то тако што се пење у социјално-политичкој хијерархији, а цена те промоције је, најчешће, гола или софистицирана проституција. Такозвана „еманципована” жена је, у ствари, „корумпирани роб” (Живојин Павловић)!

„Модерна жена”, кад је већ мајка, изопачује материнство као своју елементарну биолошку функцију. Дете је сведено на привезак и служи као алиби за превасходни али презрени биолошки задатак. Деца поникла у амазонској породици вечно су осуђена на компензацију.

Срби се, дакле, налазе у процесу кастрације, кроз еуро-атлантске интеграције, чији је саставни дио и феминистичка офанзива, која ће за резултат имати нагло умножавање самохраних мајки, те тотални пад ионако посрнулог наталитета…