скидање прашине

Сахрана Бога на Цетињу!

3195
Вађење убијених из јама, у зиму 1941/42, у околини Цетиња

„Гдје је Дух Свети, тамо је и страдање, тамо је и гоњење“, ријечи су св. Макарија Египатског. Дух је велики и свети зато што страда и зато што је прогоњен, па својим страдањем искупљује и просветљује друге, баш као што је то чинио Исус Христос.

Тешко је наћи боље свједочанство за истинитост ријечи св. Макарија Египатског од страдања Српске православне цркве у Црној Гори, које је почело 1941. године и није ево завршено ни са даном данашњим. Униженост и укаљаност Црне Горе биле су толике да Црна Гора није била способна  да сачува ни Његошев гроб, али ни толике друге гробове. А зна се: ко не сачува гробове, неће сачувати ни своју духовност, па тако ни себе.

Српска православна црква у Црној Гори, у поменутом периоду, јесте, у ствари, распети и измучени Христос на крсту, којег је, по небу више Црне Горе, повукао још Његош од муња које су синуле – једна од Скадра ка Острогу, а друга од Кома ка Ловћену.

Нигдје се као у Црној Гори, за вријеме рата и у поратном добу, није тако гласно чула пјесма: „Не вјерујем у небеса, но у Маркса и Енгелса. То су наши спаситељи, цијелог свијета учитељи.“ Или: „Носим капу са три рога и ратујем против Бога.“

Ове и сличне пјесме најмање су, међутим, биле метафоричне.  Овакве пјесме су смишљено и плански биљежиле, опјевавале и најављивале сурове обрачуне и са Богом, и са свештенством и са народом.

Познате су комунистичке тортуре и казамати, али мање се зна за један догађај: одмах по кончању рата, на Цетињу као сједишту Црногорско-приморске митрополије, комунисти су организовали сахрану Бога! Саво Јоксимовић, злогласни генерал у црвеним чизмама, и са непрестано врућом цијеви револвера, натјерао је попа да над празним дрвеним сандуком, који су комунисти намијенили Богу, одржи опијело.

У односу на само свештенство, оваква сахрана је већ била напредак, јер свештенство је  остало расуто по црногорским јаругама, увалама и потоцима, по пасјим гробљима и јамама. Наиме, прије рата у Црној Гори је било скоро 200 свештеника. Црвени терор преживјело је тек петнаестак застрашених црквених пастира.

Један од првих црногорских свештеника  којег ће погубити комунисти је архимандрит Никодим Јањушевић, настојатељ манастира Свети  Лука  у Жупи никшићкој. Убијен је у манастирском конаку јула 1941, да би потом његове убице опљачкале многе манастирске драгоцјености, али и личне ствари убијеног архимандрита. Тако је однешено и његових 16 одликовања.

Партизанска патрола Ловћенског одреда, чији је командант био Пеко Дапчевић, одвела је Петра Вујовића из Жупе добрске смо зато што је био поп. Бацили су га живог у јаму дубоку 17 метара, недалеко од Пековог штаба. Свједоци кажу да неколико дана из јаме запомагао: „Воде… воде… Убијте ме, ако сте крштени људи!“

На другој страни Црне Горе, поп Пријовић, са Чемерна код Пљеваља, убијен је децембра 1945. Претходно је нељудски мучен, бацан у воду по децембарском мразу, јахан, чупана му брада, сурово батинан. Мучитељска машта предано је радила, па је на крају везан за волове и тако вучен по прашњавом и џомбастом друму.

Жртве свијетлих и револуционарих традиција Дурмиторског партизанског одреда Саве Ковачевића јесу и свештеници Ново Делић из Пиве и протјереј Богдан Церовић са Жабљака. Први је убијен и бачен у бунар у Шавнику са још 16 Шавничана. Док су Богдана Церовића убили у његовој кући, заједно са његовим сином Драгом. Било је то октобра 1941 године.

За вријеме напада на Пљевља, 1 децембра 1941, комунисти су упали у манастир Свете Тројице. Ухватили су архимандрита Серафима Џарића, 76-годишњег старца, старјешину манастира,  и пошто су му почупали браду, задавио га је један пропали ђак пљеваљске гимназије.

Василије Божарић, свештеник из Рогама у Пиперима, убијен је новембра 1941, зато што је у селу Вранићи слуио вјерски обред. Комунисти су потом забранили сељацима да га укопају крај цркве. Укопан је тек после повлачења партизана почетком 1942 године.

На Бадњи дан 1942 године комунисти су побили и у ријеку Тару бацили 38 људи. Међу њима су била и два свештеника из среза колашинског: Ђуро Томовић и Петар Грдинић.

Из ровачке општине, убијени су и бачени у јаму Мртвицу, у фебруару 1942, свештеник Крсто Бећковић и теолог Пеко Јовановић. Иста јама прогутала је још 16 Ровчана.

„Кривица“ Сава Пејовића, свештеника из Боке Которске, била је што је осуђивао „комунистичко безбожништво и неморал којим комунисти живе“. Зато је крајем марта 1942, осуђен од пријеког комунистичког суда и убијен на путу за Поборе.

Комунисти нијесу само убијали свештенике, него и злостављали и понижавали са намјером да унизе њихов углед у народу. Свештенику Мирчети Головићу из Никшића окачили су, 1942 године, овнујско звоно за врат и тако га водили по никшићким улицама.

Право је чудо како је Српска православна црква у Црној Гори послије оваквих злочина и овакве тортуре, уопште опстала.