КАКО ЈЕ РУСИЈА ПРИМИЛА ХРИШЋАНСТВО

Да би оженио Ану, кнез Владимир покрстио Русе!

6720

Пише: Љубиша Морачанин

Флота од свије стотине руских бродова, 18. јуна 860. године, непримећено улази у Босфор, окреће се против Цариграда и напада град с мора. Византинци су били потпуно изненађени и неспремни – царска флота била је у водама Средоземља, у борби против Арапа. Градска предграђа, обала Босфора и Принчевска острва, били су беспомоћни пред суровим харањем варвара.

У царевом одсуству, перфект града и патријарх Фотије, епарх византијске цркве, имали су дужност да бране град и да бодре грађане. У цркви Св. Софије, духовном средишту Царства, Фотије се обраћа уплашеном народу, охрабрује га и опомиње да окаје гријехе. Сачуван је текст његове проповиједи:

„Шта је то? Какав је ово ужасан ударац и бијес? Зашто нас је погодио тај страшни гром са најдаљег сјевера? … Неки народ је допузао са сјевера, као да напада други Јерусалим… а тај народ је жесток и немилосрдан, гласа који подсјећа на урлање мора… Тешко мени који видим бијесно и дивље племе како се без страха разлива градом, и пустоши предграђа, уништава све, разара све, поља, куће, стада, жене, дјецу, старце, младе, забада мач у све, без милости над било чим, не штедећи ништа… О граде који владаш скоро цијелим свијетом, каква ти се то разуларена војска руга као робу…“

Овај напад, који Фотије пореди са громом из ведра неба, није дуго трајао. Византинци су свој спас приписали сили већој од свих војски свијета. У проповиједи одржаној после краја опсаде, патријарх објављује да је једна од најстаријих цариградских светиња, плашт који је припадао Богородици, свечано пренесен дуж градских бедема, после чега се непријатељ повукао, исто онако брзо као што је и дошао.

Током наредних 150 година, Руси су заузимали истакнуто мјесто у кући страха коју је створила плодна машта народног предања. По народном вјеровању, био је то нико други до разорни народ Гога и Магога који је Александар велики затворио у кавкаске планине. Зар није Језекиљ прорекао њихову најезду са сјевера?

Византијско-руски односи су у том периоду, ипак, осцилирали, од оружаних сукоба до пријатељских споразума. Ратови су вођени поменуте 860. године, па потом 907, 941, 944, 969-971, а мировни споразуми закључивани 838-839, 861, 911, 945, 957 и 971. године.

У Цариграду, 2. септембра 911. године, руски и византијски изасланици потписују споразум који представља значајно обиљежје у историји њихових односа. У словенској верзији, текст се налази у Руском љетопису, а из њега се види да су Руси добили потпуно ослобођење од царинских дажбина, посебан смјештај у преграђу Св. Маманта (данашњи Бешикташ) и бесплатну храну за шест мјесеци, што представља двоструко дужи период од устаљеног ограничења боравка страних трговаца у граду.

Тим уговором нијесу престала непријатељства између Кијева и Цариграда, али нам он казује да су варијашки господари Русије и њихови словенски поданици, преко трговине, дипломатије и личних веза увучени дубље у привредну и политичку орбиту Византије. Ове везе су неизбјежно подстицале културну рзамјену – руски трговци и најамници, дипломатски изасланици из обе земље, стално су путовали између Кијева и Цариграда и преносили идеје, увјерења и моду. С друге стране, византијски државници имали су оправдане разлоге да своје везе са Русијом искористе ради стављања овог варварског и још претежно паганског народа под двоструки надзор – и цркве и Источно-римског царства.

Када су посланици кијевског кнеза Олега дошли у Цариград 911. године да ратифукују споразум са Византијом, цар Лав VI је одредио неке званичнике да им покажу знаменитости града; водили су их да виде палате препуне лијепих и скупоцених предмета, цркве са најпознатијим хришћанским светињама, а водичи нијесу пропуштали ниједну прилику да им „проповиједају своју вјеру и подучавају их правој религији“.  Можемо претпоставити да је врхунац овог обиласка била црква св. Софија, под чијим су сводовима душе варвара биле толико обузете љепотом и величанственошћу, да су после тога многи пагански народи били покрштени.

Постепено је ова хришћанска и царска пропаганда, и у Цариграду и у Кијеву, рушила културну изолацију руских владајућих слојева.

Године 957, византијско хришћанство добило је најславнију обраћеницу до данас – кнегињу Олгу. Владарка је пошла у мировну мисију у Цариград, гдје су је примили цар и царица. Или прије, или послије ове посјете, постала је хришћанка и узела име царице Јелене, жене Константина VII, које је на симболичан начин одражавало њену нову духовну и политичку везу са царским двором. Но, по повртаку у Русију, Олга није била кадра да своју вјеру наметне својим поданицима; само је утрла пут коначном тријумфу византисјког хришћанства у Русији, што ће бити остварено за валадавине њеног унука Владимира. Олгин пријем код цара описан је у Књизи о церемонијама које је сакупио  њен домаћин Константин VII Порфирогенит.

У Руском љетопису испричана је прича о коначном покрштавању Руса. Прича гласи да су 986. године кнеза Владимира у Кијеву посјетили мисионари три различите вјере. Руски владар, ипак, није могао да се одлучи чијој страни ће се приклонити. Да се одлучи за хришћанство – пресудиће један догађај који ће убрзо услиједити. Наиме, Владимир је са својом војском пошао на Херсон, град на Криму који је био под контролом Византије и значајно мисионарско сједиште. Руси су успјели да граду пресјеку довод воде због чега је морао да се преда. Онда је Владимир послао изасланика византијском цару Владимиру Другом, тражећи да се ожени његовом сестром Аном, пријетећи да ће, уколико буде одбијен, са Цариградом урадити исто. Цар је био приморан на пристанак, и невољна принцеза, жртвована интересима царске дипломатије, послата је морем на Крим. Тамо је вјенчана за руског владара, пошто је њега, претходно, крстио херсонски епископ.

Владимир је са својом царском невјестом отпутовао у Крим, гдје је наредио да се становници Кијева покрсте у Дњепру и да се збаце сви пагански идоли. Гиздави кип Перуна везан је за коњски реп и уз ударце дванаесторице наоружане моткама, срамно је довучен до ријеке и у њу бачен. На мјесту идола подигнуте су цркве у Кијеву и другим руским градовима, уз помоћ свештеника који су стигли са принцезом Аном и оних које је Владимир довео са Крима, хришћанство је проглашено за државну религију.

Ето то је та традиционална прича о руском покрштавању, како је испричана у Руском љетопису, најстаријем руском историјском документу.

Почетком 988. године, Византија је у великој опасности. Побуњени генерал Варда Фока, господар цијеле Мале Азије, прогласио се за цара и пошао у Цариград, узурпаторова војска се утаборила на источним обала Босфора и пријетила нападом на престоницу. Цар Василије је послао изасланике у Кијев са молбом за хитну помоћ. Владимир је одмах послао корпус од шест хиљада Варијага. Корпус је стигао у Цариград у прољеће 988 године и ситуацију преокренуо у византијску корист. Снаге Варде Фоке потучене су у биткама код Хриспоља (988) и Абидуса (989). Пошто су обавили задатак, руски најамници су наставили да учествују у историји Византије; много од њих су остали у Цариграду и постали дио варијашке гарде, цареве личне гарде која је бранила палату а понека учествовала и у византијским ратним  походима.

Све до своје смрти 1015 године, Владимир је надзирао изградњу цркава и увођење епископија у главним градовима земље. Нема сумње да је, бар за његове владавине, у црквама било свештенство из Цариграда и Херсона.

Не само Руси, него и други народи источне Европе, за свој цивилизацијски успон највише морају да захвале Византији. Религија и право, књижевност и умјетност, хералдика и ћирилично писмо, све је то потицало из Цариграда. Али, ни у једном другом мјесту изван Царства није Цариград толико дубоко и толико широко поштован као у средњовјековној Русији. Нигдје није толико потресно очито увјерење да је Цариград једини извор праве вјере, као у записима руских ходочасника који су пред крај средњег вијека тамо путовали.

Та слика Цариграда као Новог Јерусалима потамнела је и дјелимично изгубила сјај у Русији после Фиорентинског сабора, којим је обиљежана прекретница у односима московске кнежевине и Византије. Овај сабор је 6. јула 1439. године објавио унију источне и западне цркве. На Фиорентинскомс абору била је и руска делегација, предвођена Исидором, митрополитом Кијева и цијеле Русије, којег је три године прије тога цариградски патријарх поставио у Москви. Ватрени присталица уније Исидор се 1441 године вратио у Москву као кардинал и апостолски легат. Московљани су били огорчени због одлука њиховог митрополита, па је, по наредби великог кнеза Василија Другог, приведен и затворен. Годину дана касније побјегао је у иностранство.  Од тада Московска кнежевина одбацује унију.

После Исидоровог бијега из Москве, Руси су размишљали о прекиду канонских веза са цариградским патријархом, с образложењем да је прихватањем уније постао јеретик. Ипак, Василије Други му пише помирљиво писмо у коме ситиче да је и даље за блиске односе хришћанске Русије и „светог цара“ те да уважава патријархову јурисдикцију.

Није познато да ли је стигао икакв одговор, и да ли је писмо уопште стигло у Цариград. Јер, следећих седма година Русија је била без митрополита. Биле су то тешке године за Василија – грађански рат је био у току, а 1445. године он је  био у татарском ропству. Да би се окончала ова безизлазна ситуација, децембра 1448 године повучен је следећи потез – Сабор руских епископа, који је сазвао Василије Други, бира епископа Јону за митрополита цијеле Русије.

Коцка је бачена. Јонино рукоположење било је непосредан изазов цариградској надлежности. Изгледа да су Руси, чак и овако касно, били изузетно потресени последицама властите смјелости. У тјескобној тишини, Руси су три године ишчекивали одговор од Византије.

Коначно, 1452. године, Василије Други пише последње писмо Цариграду, насловљено на цара Константина XI. По тону је одавало исто онолико уважавања као и писмо из 1441. године. Отишао је чак толико далеко да призна да по природи свог положаја цар има надлежност и над Русијом:

„Преклињемо твоје Пресвето Величанство да не мисли да смо оно што смо учинили, учинили из дрскости, нити да нам за зло узме што твоје височаство нисмо прије тога обавијестили. Учинили смо то из пуке потребе, а не из охолости и дрскости. У свему се држимо старе православне вјере коју смо примили, а тако ћемо и даље чинити… све до судњег дана. Наша руска црква и света митрополија руска траже и моле за благослов свете, васељенске, једине и апостолске цркве Св. Софије, Божје Мудрости, и пкорна јој је у свим стварима старе вјере…“

Догађаји који су великом брзином одигравали, показали су да је последњи покушај руса да учине немогуће и помире своју традиционалну оданост цркви и цару Византије и невољност да и даље зависе од унионистичког патријарха, био сасвим излишан. Наиме, Мехмед Други је 5. маја 1453. године отпочео с опсадом Цариграда, и 29. маја град је пао. Са Византијским царством, срушила се и Фиорентинска унија, коју огромна већина Византинаца није вољела (трајала је, дакле, непуних 14 година). Писмо Василија Другог остало је у московским архивама, непослато.

Настала је теолошка препрека зависности Русије од цариградске цркве, али је на њено мјесто ступила политичка, коју је у очима московских владара било још теже премостити: цариградска црква је сада била у власти муслиманске државе, а патријарха је устоличавао отомански султан. И тако је руска црква задржала своју аутономију де факто стечену 1448, која је 1589, уз општу сагласност других православних цркава, претворена у аутокефалну патријаршију.