СКИДАЊЕ ПРАШИНЕ

Двије српске султаније

1261

У издању „Дерете“, недавно је изашла књига „Двије српске султаније“, Николе Гиљена, прича о српском средњем вијеку и феномену српско-османских односа кроз биографије Оливере Лазаревић и Маре Бранковић 

Пише: Љубиша Морачанин

„О овом периоду је мало писано, можда зато што је сјај Душановог царства засијенио те године које се углавном везују за распад српске државе после Косовског боја. Али, српска деспотовина опстајала је и 70 година после битке, као више-мање независна држава. Српско-османски односи у то вријеме били су јако чудни: то су још увијек односи између двије независне државе, касније ће то постати односи између једног народа који је покорио други народ и добиће другачије димензије, али су се ипак у позном средњем вијеку етаблирали сви елементи наших каснијих односа, све оно што ће нам се касније дешавати, зачело се овдје“, каже аутор књиге Никола Гиљен, историчар и тоелог.

Гиљен се одлучио да овај феномен анализира преко биографија Оливере Лазаревић (1373-1444), кћерке кнеза Лазара и кнегиње Милице, и Маре Бранковић (1418-1487), ћерке деспота Ђурђа Бранковића и деспотице Јерине, као једине двије српске жене које су биле супруге заиста моћних владара, султана Бајазита Првог, односно Мурата Другог.

„Имамо погрешну перцепцију да су жене оставиле дубљи и значајнији траг у 19. и 20. вијеку, али ако погледамо средњи вијек, у складу са општим елементима времена, жене су код нас имале изузетан значај. Нијесу биле у запећку, имале су приступ суду и није морао да их заступа неки мушкарац, што није постојало ни у неким западним државама. Било је много моћних жена тог времена у Србији које су биле владарке, попут кнегиње Милице, која је после Лазареве смрти сама водила политику и дипломатију“, објашњава Гиљен.

СРПКИЊА СА ТУРБАНОМ И КРСТОМ

Оливера Лазаревић (1373-1444) била је ћерка кнеза Лазара и кнегиње Милице. После Косовске битке, Државни сабор је одлучио да се потпише споразум о миру са Турцима, којим су постојале бројне новчане и војне обавезе, али и Оливерина удаја за султана Бајазита. Она није била приморавана да пређе у ислам, а Српска црква је тај брак аминовала јер је спријечио „неку већу саблазан“.

Тај брак је имао врло добре последице по српски народ. Бајазит је био до ушију заљубљен у Оливеру, а она је била изузетно образована и паметна дјевојка, па је често извлачила добробит за Србију. Постоје докази да је многе хришћане спасила од покрштавања. Одржавала је врло мудро добре избалансиране односе између мужа Бајазита и брата Стефана и успијевала је да у харему задржи прво мјесто.

Није се одвајала од Бајазита, пратила га је чак и у биткама, па је 1402. године, у бици код Ангоре, заједно с њим завршила у заробљеништву Тамерлана, татарског емира. Тамерлан је знао да је Оливера сестра деспота Стефана који га је задивио у Ангорској бици јер се витешки борио на страни Бајазита, чак му је и живот спасао умјесто да га пусти да изгуби. Када је видио српске витезове у сјајним оклопима са црним палеринама и златним крстом (у знак жалости за кнезом Лазаром), како јуришају као луди на Татаре, Тамерлан је прво помислио да су турски дервиши, а када је схватио да је ријеч о хришћанској вазалној војсци, изузетно је поштовао деспота Стефана.

Оливера и Бајазит су неко вријеме провели у Тамелрановом заточеништву, гдје је Бајазит на крају и преминуо, а Оливера је пуштена без откупа. По повратку у Србију, водила је тих и мирна живот у кући крај братовљевог двора на Београдској тврђави.

Српска православна црква није заборавила Оливерину жртву. Њен лик осликан је у најсветијем мјесту Саборне цркве у Београду – у олтару. Са ореолом и натписом „Српска мученица царица Оливера“. Црква је тиме поистовјетила Лазареву жртву који је за отаџбину главу дао и жртву његове ћерке Оливере која је за Србију дала живот. Њен лик налази се и на витражу Светогеоргијевског храма у Новом Саду, гдје је приказана са турбаном на глави и крстом у руци.

МАРА ДОБРОТВОРКА

Мара Бранковић, унука Оливерине најстарије сестре Маре, имала је сличну судбину својој баби-тетки. Отприлике у истом узрасту су удате за султане (око 16 година), исто вријеме су провеле у харему (Оливера 13, Мара 16 година) и обје су доживјеле дубоку старост од седмадесетак година. Међутим, ту сва сличност престаје.

„Обично се мисли да је Мара удата у другачије вријеме, али није било тако. Преговори око њен вјеридбе, па потом о браку, дуго су трајали. Намети које је добио њен отац деспот Ђурађ при склапању брака 1435. године, били су драстично већи у односу на Косовску битку, у величини неколико годишњих прихода од најбогатијих рудника у Србији“, објашњава Гиљен.

Мара није имала ни Оливерину срећу у љубави. Њен муж Мурат Други био је или бисексуалац или хомосексуалац који је одржавао везе са робињама и супругама таман колико је био обавезан због остављања наследника. Мара је после свадбе послата у Бурсу у Малој Азији и потпуно је скрајнута од свих политичких догађаја. Међутим, она је тамо упознала једну од робиња која је Мурату родила наследника будућег султана Мехмеда Другог Освајача. Мара је вјероватно учествовала у његовом одгајању, васпитању и образовању и учила га српски, који је тада био други званични језик на османском двору.

Марина права историјска улога почиње тек после Муратове смрти 1451. године. Кад га је Мехмед Други наслиједио, није удао Мару (према тадашњем обичају), већ јој је дозволио да се врати у Србију и вратио јој све области које је донијела у мираз, што је знак изузетне почасти. Кад је Мехмеду умрла мајка, он је био врло везан за Мару. У свим службеним документима он је зове „моја мајка“, „моја маћеха“, а то чини чак и његов син бајазит Други који нема директан однос са Маром, али је од оца васпитаван да је Мара нека добра жена коју треба поштовати.

По повратку у Србију, Мара покушава да води османофилску струју, насупрот угрофилској, али ова друга – за мир са Угарима и рат са Турцима – превагнула је и Србија губи независност. Мара бјежи на османску територију. Мехмед Други је прима и дозвољава јој да се насели у Јежеву, даје јој градове и села којима ће да управља и одакле ће да убира приходе.

Она је служила као посредник између Османлија и запада, сви који путују у Цариград прво сврате код Маре да питају каква је ситуација и шта да кажу на двору. Кад више није било српске државе, Мара је била њен сурогат: користила је печат свог оца са његовим грбом, окупљала преживјеле племиће, отварала школе за сиромашне дјевојке, улагала у манастире.

Ни Оливера ни Мара нијесу имале дјеце, нити су се удавале после првих бракова. Вјероватно је извршен неки медицински захват да би се спријечило да имају дјеце, само се не зна ко га је извршио, да ли Срби прије њиховог одласка у харем или Османлије по доласку, сматра историчар Гиљен.