Петар Мамонов све више личи на оца Анатолија кога је глумио у филму „Острво“. Живи далеко од свјетске таштине у забаченом селу Ефаново, моли се, општи са Богом више него са остатком свијета. И само повремено прави концерте на којима свира вољен рок-ен-рол. Скандал мајстор и провокатор у младости, јако се промијенио. Зашто се то десило?
Пише: Наталија Николајчик
Шта се десило, како сам дошао до вјере? Откуд знам? Патио сам, умирао, био на самрти, хтио да живим. Опаметио се. Почео да спасавам себе. Прво тијело. Онда сам и на душу почео да мислим. Понекад ми је веома тешко, јер се треба савладати: страсти кључају, кипе – ужас, упомоћ! Тада се молим: „Господе помилуј!“ Не сјећам се своје прошлости, осим као у бунилу, да била је потпуно бунило. Не сјећам се јучерашњег дана и нећу да памтим. Окренут сам напред. Вјечност је преда мном. Дан је прошао и ја сам ближе Богу. Сваки човјек је слика Божија, сваки – икона.
У току живота проживљавамо и добро и лоше. Али, сви смо ми Божија створења и самим својим животом утичемо на свој изглед. На мом лицу исписани су сви моји пороци, све моје муке, радости. И лица наша, и тијела – одраз су нашег живота. Дух себи ствара форму.
Човјек има избор. И треба да га чини сваки дан – прво умом, а онда срцем. Изабрати овај живот и проћи га до краја. Ево каква је шема! Пијаница има цирозу јетре – да ли зато што га је Бог казнио? Не, он је то сам изабрао! Да сам наставио да пијем до сада – већ бих био мртав. Хвала Богу, схватио сам да треба престати. Због пића сам изгубио десет-двадесет година живота. Али, главно је да сам схватио!
О АНЂЕЛИМА И ЧОВЈЕКУ БЕЗ НОГЕ
Сваки човјек којег сретнемо на путу је анђео. Помоћник ти је и нисте се срели без разлога. Имао сам у младости овакав догађај: пио сам са пријатељем, растали смо се, било је касно. Ујутро сам га позвао да видим како је стигао, а он ми каже да је пао под трамвај и да су му обје ноге одсјечене. Неподношљива патња, истина? Дошао сам у болницу да га посјетим, а он ми каже: „Добро је!“ Ја подгнем покривач, а тамо – ужас! Био је горд човек. А постао је скроман, весео.
Ставио је протезе, жена, четворо дјеце, дечији писац, срећан, пресрећан. Ето како Господ лијечи душе физичким болестима! Можда би, да се није десила несрећа, наставио да се горди – осушио се и стврднуо као кора. Такав је, веома тежак, али врло близак пут духовног очишћења. Треба сваког минута учити, сваког минута мислити шта ћеш рећи. И стварати, стварати, стварати.
Живот нас понекад туче, али ти ударци су љекови. Казна (наказаније) – је од речи „наказ“. А „наказ“ је час, учење. Господ нас учи као брижан отац. Стави малог сина у ћошак да следећи пут не учини нешто лоше. Дјеца се бацакају, а отац их држи за руку да не падну под трамвај. Тако и Бог. Искушења су испити. А зашто испити? Да би их положили. Кроз те испите постајемо све чистији и чистији. Злато се на ватри топи да би постало чистије. Тако и наше душе. Ми морамо подносити тугу и бол, без питања „зашто“? То је наш пут.
ГОСПОД НИЈЕ ЗЛИ ЧИКА
На снимању „Острва“, морао сам да легнем у гроб. Три пута сам из њега искакао – нисам могао да издржим. Страшна је ствар гроб: лежиш, тијесно је – и више ничега нема. Чак ни Јеванђеља да читаш. Шта си у души накупио са тим и лежиш. Лопови добро кажу: у гробу нема новчаника. У вјечности ћемо добити оно што је непропадљиво, недодирљиво – оно што смо опростили, дали, уступили. Блажено је давати, а не узимати. Размислите: дали сте – како је добро у души! А кад добијете поклончић, пет минута сте се радовали у кухињи, онда сте га ставили на столицу… и радост је прошла.
Молитва је важна и током живота. Ријечи „хвала“ – „спаси Боже“ – већ су молитва. Дешава се, не могу да пронађем наочаре, молим Творца Васељене: „Помози Господе!“ – и налазим их. Отац Небески нас воли и њему се увијек можемо за помоћ обратити. Да ли знате какво је то чудо?! Сједимо овдје, ми црвићи и можемо се директно обратити и рећи: „Господе помилуј!“ Чак и малена молба – захтјев је у Васељени. Ето, то је чудо!
Господ није зли чика са прутом који сједећи на облацима и процењује наше поступке, не! Он нас воли више него мама, него сви који нас воле, заједно. И ако нас доводи у неке тешке ситуације, то значи да је то потребно нашој души. Сјетите се тренутака у свом животу када вам је било тешко, мучно – то су најбољи тренуци, то кад је густо! У томе је трик: што су услови тежи мачке су боље. Тако је…
ЉУБАВ НИЈЕ ОСЈЕЋАЊЕ ВЕЋ ДЕЛАЊЕ
Стајао сам на сцени у карираној јакни и пјевао. Са гитаром сам краљ. Она је гледала, а онда викнула: „Ти си најбољи, мој си до краја живота!“ Од тада смо заједно…А можда и није било тако. Може бити да сам је одвео на сладолед…Но, и то је неважно. Важно је да се ми трудимо да направимо компромис, да једно друго схватимо. И како старимо, Господ нам даје миран, складан живот. Заједно смо 33 године. Ако се свађамо – ђаво тријумфује.
Брак је сложена ствар, то је подвиг раван монашком животу. Неко је „један“ – моно, монк, монах, од речи „један“ (один), а у браку су два равноправна пута. Нервирам се: она ради нешто погрешно. Али, она је жена. Кажем пријатељу, свештенику: „Оче Владимире, како је могла?!“ А он одговара: „Петја, она је жена…“ Запамтио сам то за цио живот.
Видјети добро, држати се њега – то је једини продуктиван пут. Човјек много тога може чинити погрешно, али у нечему је сигурно добар. И за ту нити се и треба ухватити, а на ђубре не треба обраћати пажњу. Љубав није осјећање већ делање. Љубав је опрати судове и кад није твој ред.
ВЈЕРА ЈЕ ПРАГМАТИЧНА СТВАР
Није потребно викати на рођаке и блиске људе. Бијснети и нервирати се – није ништа друго до кажњавање самог себе за туђе глупости. Хоћу да ми буде добро, зашто онда да вичем?
Ближњи је онај које са тобом, а не онај ко је у Сомалији. Ето, ви сте допутовали и за мене сте сада ближњи. И ја се ћу се из све снаге трудити да вам буде добро, а ви се постарајте да и мени добро буде. Какво задовољство, је ли? Какав радостан живот! Немаш ни парице, боље за тебе… на први поглед све је једноставно, а заправо је сложено. Зато што је наше „ја“ избило на чело. Због тога мало шта видимо око себе.
А ја већ одавно ништа не мислим, ничега се не сјећам. Било је довољно само да се склоним у страну и видим прекрасни вечерњи жар заласка…
Ми се занимамо како је у Бангладешу, како је у Јапану после земљотреса. Какав земљотрес?! Свако од нас има свој унутрашњи земљотрес. Човјек се дави у ријеци. Виче: „Хелп!“ А говоре му: „Знаш у Јапану….“
Сваки хришћанин – сваки! – мора помоћи ономе ко је поред њега. Посебно су вреијдни наши поступци према ближњима. И то не поступци према сину или унуку, које природно волимо – већ поступци према онима који су биједи, у невољи. Још боље, према неком гаду. Ето гдје је Сбербанк! Ето шта ће се бројати у Вечности. Ми добијамо ојцене сваки дан. То је нешто што се не може промијенити. Вјера је колосално прагматична ствар.
СПАСИ СЕБЕ – И ТО ЈЕ ДОВОЉНО
Не можеш причати каквог је укуса ананас ако га ниси пробао. Не можеш говорити шта је то хришћанство, ако га ниси пробао. Пробајте да попустите, да позовета пријатеља са којим нисте причали пет година и кажете му: „Брате, хајде да завршимо ову причу: оно што сам рекао није у реду, ти си рекао шта си рекао… Ајмо у биоскоп!“ И видећете како ће вам ноћу бити добро! Све се враћа стоструко и теби и онима које волиш, али не само крпицама, већ и душевним стањем. То је надубља срећа!
Погледајте шта се дешава око вас: колико је добрих људи, чистих, задовољних, веселих лица. Ако видимо само гадости – значи то је у нама. Слично ће се са сличним спојити. Ако кажем: Ено, прође лопов – значи да сам украо ако не хиљаду долара, онда бар ексер. Не осуђујте људе, загледајте се у себе.
Спаси себе и од тебе је то довољно. Врати Бога у себе, окрени свој поглед, своје очи у себе, унутра. Заволи себе, а онда љубав према себи претвори у љубав према ближњем – то је правило. Сви смо изопачени. Уместо да будемо дарежљиви – цицијашимо. Живимо наопако, главом ходамо. Стати на ноге – значи дати. Али ако си дао десет хиљада долара, а онда због тога пожалио, помислио да је требало дати пет – сматрај да твога доброг дјела нема ништа.
„СРЕЋА“ ЈЕ ОД РИЈЕЧИ „САД“
Мама и тата су сјеме створили, из слузи је наше тијело настало, а душу је Бог удахнуо Духом Светим у свакога од нас. То је оно што се може сјединити са Богом. Човјек је „тродјелан“: дух, душа и тело. Дух – када је суд чист тамо царује Господ. Тијело – плот: то је месо, појести, истоварити се… Душа – емоције: добар филм, добра књига, добар разговор. Како се каже, неко воли лубенице, а неко свињску шунку. За моју душу су стари вестерни. Добра прича са старим добрим глумицма. Не само да у данашњим филмовима сисе и бутине секу – већ и мене тиме убијају. Прави филм је онај који без стида можеш погледати са петогодишњим дјететом. То је храна за душу, а она мора бити од сорте: „чисто, добро, вјечно“. Кад на пијаци купујеш месо добро га омиришеш. И ако смрди нећеш га купити. Тако се и према духовној храни треба односити.
„Срећа“( счастье) је од речи „сад“ (сейчас). Сада је добро, сада хоћу и сада добијам. Сви хоће срећу, љубав и здравље. Хоће богатство. Не схватајући шта је то. Ја знам много богатих људи – и сви су као један – несрећни.
Цвијеће се не ставља у прљаву посуду – прво се ваза опере. Тако и ми: потребно је да очистимо себе изнутра, да очистимо мисли – и тада долази Дух Свети, и добро нам је и без пара. Идеш са пуним новчаником и на улазу те по глави звекну и све отму – и нема пара. А Свети Дух у твојој души нико неће моћи да отме.
Раније сам волео разне гурмалуке, а сада за мене нема ништа љепше од хљеба и воде. Те намирнице имају најчистији укус. У сваком узрасту најбољи је кувар – глад. Ако не једеш два дана, прекјучерашња каша од гриза биће укуснија од сваке дивље јаребице.
Једем као сви и живим као сви: тамо-амо… Али, трудим се да што више производа одгајимо у башти: краставце, парадајз, купус, цвеклу. Тиме се бави моја жена…
ОСТАТИ НОРМАЛАН
Не желим ничим да се поносим: ни својом улогом у филму „Острво“, ни својим стиховима, ни пјесмама – хоћу са стране да посматрам све то. Мени је сваки дан – чудо, сваки дан је небо другачије. Ни један дан не личи на други. Срећан сам што сам то почео да примјећујем. Много сам пропустио, јако ми је жао због тога. Зато плачем, у себи, наравно. Све је могло бити чистије и љепше.
Један човјек је рекао: ти си такве пјесме писао јер си пио вотку. Али ја сам их написао не захваљујући вотки, већ упркос њој. Са својих 60 година кажем: не треба губити ни минут овог живота, мало је времена, живот је кратак и у њему сваки трен може бити прекрасан. Важно је устати ујутро и поспремити око себе. Ако сам се пробудио у лошем расположењу, нећу узети да пијем вино, већ ћу рећи: „Господе, нешто ми је лоше. Уздам се у Тебе, мени ништа не полази за руком.“ Ето тај покрет је најважнији. Ако мене неко чује и потруди се да тако чини – неко од младих, лијепих, док му игла још не виси из вене – то је побједа.
Ви хоћете да се присјетим. А ја хоћу да што прије заборавим. Хоћу да живим унутрашњим животом, духом, разумијете ли? Ето, јуче је дунуо страшан вјетар и ја мислим: одуваће кров и сва моја музика, сви моји записи, све ће пропасти. Четвртог јула над Казањским је лило као из кабла, устао сам ујутро, гледам – Господ је срушио половину јаруге, избрисао лијепу парцелу са мог имања, парцелу коју сам јако волио. Мислио сам да је све то моје. А Он ме је подсјетио: „Ја сам газда, дечко, не бијесни!“
