МИЛОВАН ЂИЛАС У КЊИЗИ "ЊЕГОШ"

Катунска нахија – мати српске Црне Горе

2674

У неколико наставака, објавићемо најзанимљивије дјелове из књиге „Његош“ коју је почетком седамдесетих година написао Милован Ђилас, али дуго година нико није хтио да му је објави, све до почетка 90-тих. Недавно се појавило ново издање које се може пронаћи у књижарама „Ободског слова“

Његош као Његуш, од првог сазнања припада гордом и ратоборном племену, али и стожеру Црне Горе и њене слободе – Катунској нахији. У пјесми „Нахије“ он довикује  свом родном крају: „Ти си мати српске Црне Горе“.

И доиста, Катунска нахија била је у Црној Гори оно исто жариште као и Шумадија у Србији и Пијемонт у Италији. Али и сасвим различито од њих. Пијемонт је и држава, а Шумадија је и слој слободних и националних сељака и трговаца. Катунска нахија је скупина племена сложних једино у борби против Турака, а и то тек негдје од 17. вијека.

Катунска племена су свакако међу првима отказала, боље рећи – отказивала послушност Турцима. Сигурно је само то да су она прва доспјела у околности да се Турцима коначно одупру. Друга племена су се прикључивала, махом из својих рачуна, и то у ток борбе у којој су Катуњани већ били.

Племе за племеном се отрзало, враћало под Турке, и опет бунило. А Катуњани, који се се отргли од Турака крајем 17. вијека, нијесу се под њих враћали. За племена осталих нахија – Црмничке, Ријечке и Љешанске, које с Катуњанима и сачињавају тзв. Стару Црну Гору, то се не може рећи.  Њихова племена су се још и под владиком Петром одвајала и супротстављала своје рачуне. Коме? Катуњанима! Управо и не толико њима, колико тежњама које су најснажније из њих извирале. Иначе, централне власти није било – сем црквене.

За сусједе су Катуњани племена као и друга – с њима се могло бити у већој или мањој омрази. Али су они, поготово у себи и за себе, били већ давно прије Његоша и нешто посебно. Код њих се изградила унутарња духовна неизмерљивост с Турцима. Они се не сукобљавају с њима само из тренутних разлога – због високих данака и насиља. Они су и друкчији, супротни свијет – различито схватање свијета и живота.

У својим каменим висијама, испраним сунцем и невременом, и оскудним у свему што тијело требује – непрестана борба с Турцима није само начин живота, него и култ. Они не само што вјерују у митове вјере и народности, него и живе с њима.

Свакако је сусједство – тик над Приморјем, с венецијанском државом, још увијек моћном искуством и културом, погодовало да се уздигнуто и камено катунско беспуће претвори у трошну турску капију, коју ће његови житељи пробити и претворити у тврђаву и гнијездо слободе.

Граничење с Венецијом, њено дејство и опирање на њу свакако су погодовали да се црногорском крвљу очисти од Турака комадић тла око Ловћена. Али је ту морало бити, и било је, и нечег другог. То су била племена с вјером, језиком и митовима посебним, унутар себе своја и као таква увијек спреман да стресу туђинске намете и господство. Извори и потицаји те борбе су старији и самобитни: у племену као живој особеној јединки – племену етнички и језички српском, са сопственим и националним митовима.

Чињеница и тумачења се може наћи много, безброј. Од времена владике Данила, Катуњани и Катунска нахија јављају се као симболи независности од Турака, као коначност и чистоћа митова – митови преображени у идеје, у акцију.

Велики митови – уклето српство, склањање властеле по косовском слому царства у црногорске горе, освета Косова, жртва Обилића, неизмирљивост крста и полумјесеца, Турци као апсолутно зло распрострти по српском народу, овдје, код Катуњана, добили најоштрије, нејнепомирљивије видове. Овдје је то и осјећање – мимо и изнад свих других.

Обилић и Косово нијесу били некад и далеко, него су ту – у свакодневном мишљењу и осјећању и живљењу и борби с Турцима. Борба истребљивачка – ради се о опстанку племена, и у којој су вјера и народност, крст и независност, стопили потпуније него и у једном нашем крају и игдје на Балкану.

Нијесу само митови, односно идеје, тамо најизраженији. И већина народних пјесама – бар оних које Његош најприје чује, а касније их и скупља („Огледало србско“), из Катунске су нахије. Ништа као оне не открива тако јасно менталитет његовог ужег завичаја: нижу се збивања и мишљења – веома слична, без кићења, без боје, опра и скоро сурова у својој једноличној тврдоћи.

Треба завирити у „Кратку историју Црне Горе“ коју је казивао Његошев стриц владика Петар, човјек поузданог ума и неистрошиве душевне снаге – у тих петнаестак страница простодушних легенди, које са истоирјском науком немају заједничкога, али за оног који их је срочио и за његов народ значе коначне и најопипљивије истине. Треба то прочитати, па ће се схватити колико је у бићу и реалности Црногораца, а поготову Катуњана, дубоко живјела легенда и завјет националне прошлости.

Јунашто је овдје, код Катуњана, прије и јаче но игдје морало постати највећом врлином. Његошев култ јунаштва није измишљен, него позајмљен, па оцијеђен и идеализован. Оно је нарочите врсте – не само храброст у боју, него и човјечност и отпорност према сваком злу.

Човјечност нарочита: убити али не мучити, оружјем једино против оног ко оружје носи, отети а не украсти, опростити но милост не молити ни у кога. Марко Миљанов је то назвао чојством, и то је најтачнији израз, а Геземан, будућид а ије могао да преведе – humanitas heroica. То је противурјечиво: убијати, а бити човјечан, чинити зло браћени се од зла. Борба за опстанак, али уз етичка начела.

Као владар Црногорац, традицијом Србин, идејом Југословен, а у етици свечовјек – Његош ће најинтимније остати до краја Катуњанином, а посебно по коначности и непомирљивости истина које казује и за које сагоријева. Његов језик, иако се крозањ уткивају и други црнгоорски дијалекти, из катунских је племена. Тако и израз, мада његов. Ни он не троши ни рјечце више него што мора ли и казује једино оно чему не моће одољети.

Катуњани живе Богом и гуслама, али нијесу од дугих молитвања и гуслања. Не могу ни да буду: приповиједање је ситовјетно са борењем. Прича се и кдо њих подоста, али та причања су ставрности – „души посластица“, мало је измишљања. Такви су они и у другом: скученог и затвореног личног живота, оскудни земљом и стоком, али нијесу тврдице, нетрпељиви и нестрпљени, већ окренути великим замислима и борби  за њихово неостварљиво остварење.