ИНТЕРВЈУ: ПЕТАР БОЖОВИЋ

Црногорски властодршци би све парe дали да се избрише сваки траг Његошевог дјела!

10178

Разговарала: Мирјана Митровић

 Озарио се када је чуо да у његовом омиљеном кафићу у непосредној близини Атељеа 212 служе шљивовицу. Једино њу признаје за ракију.

– Дајте одмах. Где год да седнем нуде само кајсију и дуњу, нико шљиву да изнесе. Нема ракије у Србији без шљивовице. Питам се ко ли и како производи те силне дуње и кајсије – пожалио нам се бард српског глумишта с којим смо наздравили у част признања које му је у Југословенској кинотеци уручено вече пре нашег заказаног разговора (Златни печат за допринос домаћој кинематографији).

–Што се тиче драге Кинотеке, све је у реду захваљујући људима као што је био господин Зеленовић и заиста сада прелази у праве руке, код Југослава Пантелића, и видим да ту има разумне политике по стручности и знању, а не по партијској припадности на коју смо се, нажалост, навикли, па нам је постало скоро свеједно.

Како да се одвикнемо од тога?

– Не знам рецепте, знам само да се понашамо као стока. Кад су после првог демократског таласа који нас је запљуснуо наши први изабраници народа ушли у Скупштину, прво су имали период навикавања на ношење одела и пристојних ципела, а кад су се обукли, обули и најели у ресторанима где за динар може да се уконачи и да се ждере цео дан, онда су се сетили да су им мали ти посланички додаци, па су варећи и подригујући рекли да им је то мало и да хоће још, још, још… Као прасад која ждере и грокће… И ту су се једино сложили све ово време, нису се сложили око горућих питања као што су Косово, одлив интелигенције, заштита ћирилице, неписменост… И шта се десило? Уместо да народ узме мотку и отера их одатле, јер они су у име народа дошли, клели су се у народ и за народ су се жртвовали, али већ код првог оброка заборавише народ. За све ово време ниједанпут се не запиташе о култури, зашто је најнижи буџет, свега 0,6 одсто, ни опозиција славна која се дичи европским врлинама не помену то, Боже сачувај… И онда видите где живите.

Иако заборављају народ, народ их опет бира…

– Каже препаметни и славни Његош “пучина је стока једна грдна…”. И шта ту има више да се каже.

Често цитирате Његоша, да ли је он српски или црногорски песник? У Црној Гори је било иницијативе да се дан рођења Његоша чак слави као државни празник.

– То је слично као са Теслом, само што је с њим лакше јер хоће Хрвати да га присвоје иако се Тесла није родио у Хрватској. Смиљан је био у Аустрији када се Тесла родио, то је данашња територија Хрватске, тако да је то смешно. Али ово што се овај исти народ гложи и зове овако или онако… Мислим да би садашња званична политика у Црној Гори дала све да није Његоша из лозе Петровића који су се сви звали Србима. То нисам ја измислио, постоје писани подаци, видите само краља Николу који је би свесрпски краљ, његова је чувена песма “Онамо намо за брда она…” кад ће он једанпут доћи, он је имао у глави Душаново царство и зато је онако безумно навалио на Скадар и убио 12.000 Црногораца, што је за Црну Гору катастрофа генетска. Још су му синови убили команданта Лаза Бошковића и направили раздор у Црној Гори који и дан-данас траје.

Нико не говори о узроцима нечега него само како је сад, шта како је сад, садашњост је само збир последица чији су узроци у историји, а видим и историју прекрајају и свашта раде. Али то ради цео свет, није то случај само код нас. Кад би човек сад пожелео негде да живи и да каже где овога нема, не знам где би. Вероватно се и Ескими деле на Инуите и Лапонце. Па до пре 15 година у чувеној демократској Шведској нису смели да говоре својим језиком, то су ми причали глумци који су овде гостовали, нисам то измислио.

Мило Ђукановић каже да би, ако би питали црногорксу јавност, већински одговор био да Црна Гора не треба да уђе у НАТО и да би њихови аргументи као што су НАТО бомбардовање 1999. и традиционалне блиске везе са Србијом били погрешни јер је западни Балкан неупитно дио европске културе.

-О чему се онда ради у тој демократској држави? Овај њихов премијер, овај мали Марковић, каже да ће Црна Гора постати још демократскија. Па, човече, то без плебисцита не може да се ради! И он је као стратег  који мисли о Црној Гори не знам шта, а не мисли о још једној рани у сопственом народу, о још једној подијељености на тако малом простору као да смо Богу скривили нешто.

Испаде да је Црна Гора корак испред Србије.

-Испред Србије су километрима сви… Кад бисмо ми могли да останемо где јесмо и да их замолимо да нам се само јаве понекад, макар дописницом да видимо како су. Нека оду, срећан им пут.

Они који су гласали да нас бомбардују, све чешће нам долазе у госте.

-Нека долазе, нећемо да водимо рат с њима, али молим господо, урадили сте то и то и захтевамо да нам платите све то, па ћемо тако ући у ЕУ. Прво су нас уништили и понизили, и сад нам као дају донацију од милион евра. Шта ће мени донације кад сам живео као цар, зашто да ми ти дајеш као слуги?

Има ли излаза за Србију?

-Наравно да има излаза из овог јада, само морамо да се окренемо себи и овој богатој земљи, уз враћање култури, с мало вере. Зар нас није Црква одржала 500 година, по чему смо то били познати осим по оно мало манастира који су остали непорушени. Шта ми да бранимо? А земље колико хоћеш, прођи сад Шумадијом, па то је милина…

А села нам пуста.

-Па београдизација, али то је почело још после оног рата. Индустриализација плус електрифиакција једнако социјализам. Поготову терање са села, то су кулаци, они су сматрани државним непријатељима. Дражава је тада могла да запосли у граду, имала је кредите са Запада. Идоли су били други, сад посташе певачице, манекени, глумице… Овде гледаш само телевизију, то те једино учи. Невладине организације нас уче како да волимо дете, а оно може да излема учитељицу кад хоће, јер је тај дан имало мањак цинка и гвожђа у организму. Може и родитеље да одалами ако му случајно кажу да мора да поправи оцену, што је психички јак притисак и оставља на дете катастрофалне последице. Онда га мало дохвати дрогица, и готово…

Шта је, по Вашем мишљењу, наша највећа историјска грешка?

-Сад кад мотам по глави, има их много. Уједињење Југославије 1918. је једна од таквих. Нас су наговорили Французи, а Александар је био поводљив. Нудили су нам Лондонским споразумом да утврдимо границе, само да дамо Македонију до Вардара, а ми 1913. победили Бугаре и Пашић није хтео да прстане на то.

Ви сте заговорник и тезе да нећемо скоро у ЕУ.

-Што бисмо журили. Многи моји пријатељи и познаници из окружења нису баш одушевљени, кажу ми: ви сте будале ако уђете. А ја се питам – шта њима би. Али увлаче вас полако јер не можете мимо света. Нисмо Швајцарска, која се изборила за неутралност јер преко ње није пролазио ничији интерес. Ми смо направили кућу насред пута и шта ћемо сад. Једино ако прође овај Пут свиле…

Верујете у то?

-Верујем у надахнуће од Бога да се као народ једном опаметимо и да пустимо политичаре јер су они од данас до сутра.

(Експрес)