ДА ЛИ ЈЕ ПЕТАР II ПЕТРОВИЋ БИО ГЕНОЦИДНИ ПЈЕСНИК?

Одговор недотупавим тумачима Његошевог дјела

1927

Теза о Његошу као геноцидном пјеснику, било да извире из недотупавности, било из етно-острашћености, сувисла је за иоле здрав разум онолико колико је болна за оздрављење живљења само-рањених, несрећних балканских народа којима је Његош, очигледно, оставио више него што могу да понесу

Пише: Др Владимир ЛЕПОСАВИЋ

Оно што се као Његошево препознаје и преноси, у највећем се црпи из дјела као што су Горски вијенац, Луча микрокозма и Лажни цар Шћепан Мали. Дакако, ријеч је о литерарним међашима његовог, али и уопште јужнословенског и свецивилизованог духовно-интелектуалног опуса. Грандиозност мисли које је Петар II уречио под овим насловима није могла заобићи судбина свега великог, а то је да буде „оспоравана“ на један, када су такве работе у питању, већ виђен начин: интерпретативним манипулисањем, ванконтекстуалном надри-анализом тек појединих Његошевих израза ондашњег невремена у овдашњим неусловима.

Централно мјесто јесте, по разум и научне истине, болно неподношљива теза о геноцидном карактеру Његошевог Дјела, а која се превасходно односи на Горски вијенац. Карактер изреченог, и још више оног о чему се изриче, не допушта да се одговори само оном владичином поруком „да свак са своје точке ствари гледа и другојаче очали носи“ (из писма Д. Владислављевићу, 1851). Због односа према самом Његошу, те нашег данашњег живота и подношљиве будућности кaквој се надамо – а која неће моћи бити лишена Његоша – потребно је рашчивијати ствар.

Зато, кренимо редом. Последњи братоубилачки рат на Балкану, у којем је погинуло више од Југославије а њени народи остали до неба само-осрамоћени, био је повод да се ретроактивно прокаже – ни мање ни више – него Петар II Петровић. Наиме, истрага потурица, за коју се вјерује да се десила почетком 18. вијека и која знатно касније постаје тема најпознатијег Његошевог дјела, унатрашке је осуђена као злочин. Следствено, и писац треба да (п)остане злочинац. Спречавање и кажњавање злочина геноцида озакоњено је pro futuro 1948. године истоименом међународном конвенцијом.

Иако је Његош подвукао да су „училишта воздигнута да се остре умови људски, те да људима који су њима посвећени није свободно да будалају“ (из писма П. Перовићу, 1846), то нас ипак не мимоилази ни такав нонсенс да се давнашњи догађаји мјере различитим историјским аршинима и политички осуђују у три стољећа удаљеном моментуму. Његош би то прокоментарисао вјероватно исто онако као што је 1844. године отписао и Осман-паши Скопљаку: „Је ли ова работа сама по себи смијешна? Ја од кад сам жив, нисам с никим овакове преписке јошт имао.“

Елем, на концу оваквог бављења друштвеном науком и законима, пред лице правде би једнако могли бити изведени и Александар Македонски или Наполеон – мада уз опаску да ови нису освајали слободу тамо гдје су са својим народом робовали, него славу онамо гдје су други слободно живјели. Па опет, то се не догађа, док се у домаћој историјској кухињи још једном од готовог прави вересија. Такво шта би могло бити и игнорисано да не постоји опасност да вересију коју данас углављујемо могу враћати генерације које немају додира са минулим ратовима, а тек не са периодом отоманске владавине. Али, како би се у оваквим приликама опет знао присјетити па поручити сам Његош: „Што хоће људи, то и вријеме трпи“ (из писма Ј. Гагићу, 1847).

Ипак, хајде да се и заиста послужимо смјештањем данашњих, али и оних свагдашњих, законских узуса у пред-Његошево доба, те да на тај начин промислимо. У времену када мала, нахијска Црна Гора покушава да се отргне из завојевачког загрљаја турске државе, она, како се Његош јадао, „трпи свако угњетеније и ризични живот проводи“ (из писма Ј. Гагићу, 1832). Дакле, смјењивали су се задијевања, паљења и узимања плијена, завојевања, „давање новаца за чинити мутњу у народ“, заточења, убијања… О томе је Његош саопштавао, па и аустријском вице-конзулу, Винценцу Баларину, наводећи о скадарском паши који је „настављенија давао оним Црногорцима те су га мамили са: ‘Сјеците, робите, палите и изтребљавајте плодовое и усјеве. За то ћете велику награду свиколици од цара примити, у којега је блага као воде у море.“ „Јесу ли вишеименовани послови сходни с духом девентаестога вијека?“, пита се на крају владика. Он је, при том, био у ситуацији да је „народ растројенога духа, а он премало могућствен…, те да се „није кадро ни сопствене јаде држати а камоли силноме цесару његово отимати.“

Но, Његош је стајао и на томе да „колико год силан и могућ, није право да сиротињу пршти“ и да се „паљењем не може добити притјажанија“ (из писама М. Вучићевићу и Ј. Гагићу, 1830-1838). Надаље, како му је било јасно да су „нуђење мира Турци свагда сматрали као неку слабост његову“, шта му је друго остајало до да „силноме ужене дим у нос… јербо је крвава храна и голо поштење“ (из писама Ј. Турском, Г. Николајевићу и Осман-паши Скопљаку, 1844-1850). Јасно је да се Његош, гроцијевским маниром, није мирио са силом и завојевањем као извором нечијег права.

Јасно је и то да је он собом прецијенио свој, 19. вијек, али је ево, авај, и овај наш из којег се грлато спочитава прошлости и ономе што се звао рат за ослобођење и право једног народа на самоодбрану! Јер, значај тог права, а које је и данас признато свакој држави и народу, огледа се у куриозуму да је самоодбрана онај једини случај када је у савременим међународним односима дозвољено употребити силу. Осим ако је „свачије право оружја свето и најзаконије до нашега… и ако наша крв, наша страдања и муке не заслужише человјеческога состраданија“ (из писма Ј. Гагићу, 1847).

Елем, Његош је сву нужност и неизбјежност самоодбране исказао у свом ставу да је „с нељудима принуђен човјек да се нељудски влада, јер иначе не може и да би хтио“ (из писма Мехмед-паши Скопљаку, 1847). Иначе, право на самоодбрану се третира као право на егзистенцију и самоодржање. Да је Његош говорио у име самоодржања и правила које ће у свјетском друштву завладати вијек после, а на конто којих му се и уручују оптужења, најбоље свједочи његово писмо Јеремији Гагићу из јуна 1838. године у којем стоји: „Што нама принадлежи то лако заиста не пушћамо, као што ни други нико своје не пушћа, јер кад бисмо почели то пуштавати, онда би наше мало племе ишчезло међу многочисленима непријатељима.“ Мимо тога, он је јасно противан сваком пуком завојевању, и то казује „милостивом господину Гагићу“ на начин којем би позавидјела и најпедантнија доктрина међународног права: „Баш и да сам у стању рат водити с Турцима и да је мном овладало славољубије, опет не би ја до тога чак степена неразуман био.“

Закривљена лупа дијела ангажоване јавности, а под којом се посматра питање истраге потурица с почетка 18. вијека, испоставља налаз о злочину над муслиманским живљем, без да нуди икакво додатно образложење. Наиме, иако се данас ево говори о ондашњем атаку против и због слободе вјероисповјести, оно је ипак мало вјероватно да је могло бити и ријечи о слободном опредјељивању људи оног и онаквог доба. Чак, мијењање вјероисповјести, та фамозна „превјера“, имало је у теократској монархији, која се борила за опстанак под туђином, посебну тежину па је досезало границе својеврсне издаје. При том, овдје ријечи „издаја“ не придајемо икакав виши, етички призвук, тим прије што ни Његош, иако православни поглавар, није био вјерски једностран и искључив; напротив. Оно што је превјеру чинило издајом јесте чињеница да се тиме, не тек мијењао начин вјероисповиједања, већ уједно и сврставало на једну од крваво ратујућих страна (Sic!).

Петар II Петровић ову последичност јасно назначава када каже: „Сваки Србин што се превјери, просто вјеру што загрли другу… Ово ти је Србе искобило, робовима туђим учинило“ (Шћепан Мали, 315, 1847). Овакво, поетско довођење превјеравања у везу са робовањем туђину нипошто не представља једино метафору или елиптично приказивање историјских нексуса, већ има врло конкретну животну потпору. Најбоља свједочба томе јесу опет владичина писма. Његош стално обавјештава да се од турских власти обећава новац, жито и други дарови „само који се Црногорац јавним противником своје власти покаже и у буну против својега правитељства ступи.“ Називавјући то за „глулост и нискост турску“, Владика наводи и примјере, да му је у руке дошло „до 10 барјака турскијех, које је правитељство турско дало некијема Црногорцима из Кучах ради побуне међусобне“, као и да је у конкретним борбама, попут оне у мјесту Тушина од 25. октобра 1847, ухваћено 40-50 живих Турака који су били христјани“ (из писама Ј. Гагићу, 1846/47). Његош је изрицао да они од њега „не заслужују никаквога вниманија“, и то баш због чињенице да су као превјерници тиме истовремено постајали и поданици односно настојници завојевачке силе против које се имало бранити.

Mучна страдања била су дио историјског фатума који је собом носио епилог – или сурове борбе за одбијање сурово насрнулог царства или нестанка нападаног народа и његовог биљега. Иако је желио друго, Његош је знао да ће се оваква борба водити „доклем год једнима траг из Европе не погине“ (из писма Г. Николајевићу, 1850). Имајући у виду сву фаталност тадашњег опстајања или нестајања, смјештање тематирања о злочину и геноциду у Његошево вријеме постаје сувисло. Умјесто тога, и сам феномен истраге потурица треба разумијети као одговор и, нажалост, нужну реакцију на оно што је била отоманска истрага хришћана. Одговор на навалу турских власти, а које су под својим барјаком окупљале, дакле, и потурице и етничке Турке, најчешће је проналажен у освети. Стога освета није била средство истраживања – већ једини начин да народ државе у повоју, а која као таква није имала стајаћу војску, одбије и узврати атак на себе, те да тим начином да доказа својој самоодбрани и приложи свом самоодржању.

Уосталом, још од раније су црногорска племена имала у освети готово једини механизам задобијања правде међу собом. То је и сам Његош објаснио рекавши да је освета „обичај који се у ови народ у закон обратио“. Штавише, у условима када рат између однашњих држава и не престаје, освета дијелом губи карактер непожељне појаве и постаје, и за самог Његоша, „наравна ствар“. Тако је наравна ствар да „ако ви нас нападнете, ми ћемо принуђени бити бранити нашу слободу и независимост, коју су и наши прађедови бранили и млоги жртвом постали“ (из писма Мехмет-Решид паши, 1832), као што је и она да „ако Турци узму плијен Црногорцима или посијеку главу, па их ови опазе, да ће трчати за Турцима и побити се с њима ђе их ухвате“ (из писма А. Турском, 1844).

Зато, кад поменуту епоху већ словимо речником савременог права, онда ствари треба назвати правим именом. Наиме, освете, које су у ондашњим ратним условима добиле назив „истрага“, а који данас има недопустиво погрдан призвук, нису биле ништа друго до репресалије. Џулиус Стоун објашњава да су репресалије „законом истовјетне одмазде примјењене у међународним односима“ (из дјела: Агресија и свјетски поредак, Лондон 1958). У науци међународног права се подвлачи и то да „појмовно треба разликовати репресалије од других облика насиља, посебно од међународно-кривичних дјела, као што је, на примјер, ратни злочин“ (Смиља Аврамов).

Дјело Петра II Петровића засјенило је она „смутна времена“, али и немоћној данашњици оставило поруку: „Вјеруј што вјерујеш: лактом вјере глупост чојка мјери, а озбиљност дјелом и врлином“ (из пјесме Србин Србина на части захваљује, 1833).