Ја сам свуда неовдашња – у Београду сам Црногорка, а у Црној Гори сам „она што живи у Београд“
Ја сам специфичан случај. Моја мајка је Београђанка која је живјела у гету на релацији Скадарлија, Народно позориште и Медицински факултет, и која је удајом, седамдесетих година прошлог вијека, доспјела у Црну Гору, тако сам ја свуда неовдашња – у Београду сам Црногорка, а у Црној Гори сам „она што живи у Београд“.
Занимљив је наш породични ручак, зато што са мајком говорим екавски, а са оцем чистим ијекавским наречјем, које је мени љепше и мекше, а са братом – новоподгорички.
Рекла бих да немам домовину, јер ми је политика укинула патриотизам, па ми је језик домовина. Али, ево, сад ми укидају и језик, тако да не знам којим језиком говорим, мада се језички апарат наслеђује од мајке, зато се зове матерњи. Мени су бесмислене те подјеле. Толико људи говори енглеским језиком, и ником то не смета.
Била сам изразити противник одвајања Србије и Црне Горе, искључиво из емотивних разлога, јер ме не занима никаква врста политике. Сад признајем да је добро што се десило то одвајање, које нам је показало да су се укинуле и многе гордости и предрасуде, па смо добили прилику да видимо колико смо сами неважни другима и колико је важно да сами решавамо своје проблеме. А ја ћу и даље са обје ноге бити и тамо и овдје.
Човјек кад је емотиван не може добро да расуђује, па тек сад видим да је у ствари добро што више нико у Црној Гори не налази у Србији оправдање за своје проблеме, и обрнуто. Кад једном прођеш ту границу, тешко ти је, али боли, боли, па прође.