МЕМОАРИ МИГУДА МИШУРОВА (5)

Чеперак опуте

1271

Рећи ћу и теби нешто у повјерењу: мало сам љут на Бога. Шта му је требало да женскоме даје овај чеперак опуте те нас мушке о јаду забави? Да није овога ђавола, ми би беговали и царовали

Пише: Милутин Вујисић Сокос

Пита ме неко прије неки дан – како су ми кући? Како иг модри пришт промодрио! Мируна ми, од кад јој не гријем задњицу, макар се и крстио, збори да ништа не радим без о ђаволу. Снаи ми се задовијек јебе. Реци јој да свари каву, њој се за то јебе, да помузе краву, исто… пето, десето, она исту кајду. Пито сам је од муке:

-Снао, теби се задовијек и за свашта јебе. Мож ли ти то издржат, јадна не била?

-Јебе ми се, могу ли, ил не могу – одговори ми ко из топа.

За унуку шта да ви причам. Ево, имам 67 година, а она 17. Заклео биг се на све – да се она боље разумије у ону мушку работу него ја што је носим толико времена!

Ето, тако сам одговорио, па нек сад прича ко шта оће. Нијесу ни друге боље, знам добро.

Но, рећи ћу и теби нешто у повјерењу: мало сам љут на Бога. Шта му је требало да женскомее даје овај чеперак опуте те нас мушке о јаду забави? Да није овога ђавола, ми би беговали и царовали, не би за жене давали ни пет пара. Овако, по ваздан чељаде мисли да се што жени не замјери, јер увече не би ништа. Сигурно велиш, лако је онда бар вама старијема. Јес, матрак, и ми смо били млади, а жени кад се једном покориш, више ти нема спаса.

И што се више примичем вјечном почивалу, гдје ћу се, мњим, коначно ослободити жена и њихових марифета, све више мислим да оне уопште и не уживају у оној работи, но је користе да би јебале мајку мрчовима.

Мислиш, слатке ли су жене, добар је Бог што иг створи, а још кад иг обдари онијем што је масније од сваке цицваре и слађе од најслађега шербета.

Фала Богу, мислиш, како су понешене са онијема пословима што се ноћу опошљавају. Још ове данашње, вриједнице, не чекају ни мрак ни брак, но те притисну ђе стигну. Па онда завришти од мерака да је чује сво село. А ти срећан што си удовољио њој и учинио инат комшијама!

Благош ти у луду ћинту ако тако мислиш! Мора да ти је памет водоноша оној работи, док ти се жене не упишају у памет и године. Жена ти неће дигнут ноге без неке, слободно, а ако још почне запомагат од сласти, знај да је задовољна што ти је већ извукла паре из џепа, ил те наћерала да урадиш нешто за њен ћеф, што ти дотад ни у сну није падало да би мого учињет.

Окрени – обрни, скупље ти дође поћ у кревет са својом рођеном женом, но са онијема трофртаљкама испод црвеног фењера што их зову курвама, а што мени ни дан данас није јасно – зашто иг тако зову? – кад ти поштено све учине, унапријед речу цијену и још ти се на крају зафале.

Жена је твоја – курва што не знаш шта ти смишља, док ти мислиш: благош мени и њој како мерачимо! Е, благо ти памети!