Пише: Мирко Ракочевић, писац
Злопатимо се ми, лед их не убио, са три наречја.
Екавски, ијекавски и икавски.
Те смо то решавали, кроз историју, на разне начине. Ал’ углавном како је и ред – ратовима.
Да докажемо како треба говорити.
А за те матрачне ратове поред нарјечја додали смо и вјеру.
Или – веру.
Журка од кад знамо за себе.
Те они продали веру за вечеру, те ови били католици, а сад вишееее нееее, и тако даље, и тако редом.
Колико је нама то битно чак смо и мушкој ђеци, а и женској давали таква имена – Вјеран, Верољуб, Веро, Вера, Вјера…
А кад се роди и затрепће окицама, а неђе се осјећа да ће велики кимет у животу направити онда се крштава, а да се не размишља, онако тепајуће – Верица.
Верица није ни вјера ни невјера.
Верица не ратује.
Она је више за ове мирнодопске акције.
На примјер за узгој грожђа.
Па за прављење вина.
За род брескви.
И ракија од брескве.
За увозе и извозе тог народног блага.
Верица не само од фамилије, пријатеља и кумова, но и од државе направи економског тигра.
Бренд.
И ваљда то и фамилија, и напаћени народ с’вати.
Па мора за силни рад да се Верици реваншира.
Треба претећи мјесец, платит’ струју, комуналије. Живљет’.
А ђе ћеш јуначе испод седам-осам ‘иљада евра.
И да смо срећни. За толики рад, толико прегалаштво, памет и знање. Добро смо и прошли.
У те станове, акције и реакције, тајне рачуне и остало да не улазимо. То је само последица нашега економског државног спаса.
Кад неко некога „опучи“ веле Подгоричани – „узор’о га ка Мараш њиву“.
Тако је и Верица, по старој народној, узорала Црну Гору.
И државно предузеће.
И највећу плантажу у Европи.
