скидање прашине

    Црквени календар с петокраком!

    1585

     

    Пише: Новица Ђурић

    Из архива новинара и публицисте Донка Ракочевића „вирнула” је мало потамнела књижица – црквени календар из 1945. године. И рекло би се ништа необично да на његовој корици нигде не пише да је реч о црквеном календару и да уместо крста није утиснута црвена петокрака и испод ње пише „Календар за 1945. годину”.

    Овај календар штампало је Удружење свештеника Црне Горе, које је тадашња Удба основала 1945. године. На насловној страни, на самом врху, је парола: „Смрт фашизму, слобода народу”. Испод тога стилизовани крст, а испод наслова је велика црвена петокрака.

    Аутори календара нису испустили прилику да вернике с првих страна дочекају фотографије Стаљина и Тита. Посебну улогу у издавању календара нове, црвене религије одиграо је поп Ђорђе Калезић, први председник владине Комисије за верска питања у Црној Гори.

    „Српска православна црква у Црној Гори, слично као и у другим крајевима тадашње Југославије, није уништавана само споља – комунистичким и другим злочинима – већ је подривана и изнутра. Комунисти су успели да заврбују неколико свештеника, а неколико их је стало на страну црногорских сепаратиста”, каже за „Политику” Донко Ракочевић.

    „У цетињској Богословији комунисти су током рата успели да створе веома јаку скојевску организацију. Од око 140 богослова чак 80 су били симпатизери СКОЈ-а. Већина њих је отишла у партизане, неки су изгинули, други су се истакли у прогањању цркве и високо су се успели у комунистичко-државној хијерархији. Веселин Булатовић, један из те генерације цетињских богослова, био је министар унутрашњих послова Црне Горе и познати голооточки мучитељ”, додаје Ракочевић.

    Наш саговорник подсећа да су у „комунистичким редовима били распоп Блажо Марковић, Бошко Поповић, Симо С. Радуновић, прота Јагош Симоновић (у прво време архијерејски намесник у Колашину, доцније Титов пуковник), Леонтије Марковић (острошки архимандрит), распоп Јово Радовић (верски референт у покрајинској комунистичкој влади за Црну Гору) и још неки”.

    „Међу издајнике у црквеној кући спада и Удружење свештеника Црне Горе, које је Удба основала 1945. године, а први председник му је био поп Петар Капичић. Уз помоћ удружења, власт је осудила митрополита Арсенија Брадваревића, помогла при рушењу цркве на Ловћену и у другим сличним пословима”, каже Ракочевић.

    Историчари су забележили, а о томе сведоче и документа из ондашње црногорске Удбе, као и записи свештеника, да је црногорска милиција у црним дугим кожним мантилима, чизмама до испод колена добро поткованим плочицама које су оџвањале цетињским улицама и сокацима подгоричке Старе вароши ноћу упадала у свештеничке куће „и црквене објекте и са пиштољем на слепоочници водила свештенике на упис у удружење”.

    Ко није хтео, знало се – батине до изнемоглости, а за неке и метак у чело. Како је говорио један од следбеника „сина свих народа и народности”, вере није у крсту већ у петокраки, јер: „Зар не видите, бог вас згромио, да се крст расцветао у црвену петокраку?”

    (дневни лист „Политика“)