Реконструкцију битака из далеке прошлости, најбоље могу да ураде војни историчари. Они претпостављају да је на Косову било 40.000 Турака према 25.000 Срба. Велике недоумице и дан-данас су: ток битке, Муратова смрт и исход сукоба
ПИШЕ: Љубиша Морачанин
Косовска битка је догађај који обиљежава слом српске средњовјековне државе и сукоб који се дубоко урезао у живот српског народа током протеклих вјекова. Међутим, о њеној стратегијској, оперативној и тактичкој страни и данас мало знамо.
Студија генерала Јована Мишковића, начелника српског Главног генералштаба, објављена у „Ратнику“ 1889-90. године, била је први покушај да се утврде њени стратегијски оквири, сагледају оперативни покрети и продре у тактички механизам битке. Многе слабости и пропусте Мишковићевог дјела, исправио је Гавро Шкиванић тек 1956. године, да би последња, трећа књига о војној стратегији Косовске битке, изашла 1968. године из пера Петра Томца, генерала ЈНА и уредника Југословенске војне енциклопедије.
Ослонивши се на радове наших и страних најистакнутијих историчара и филолога-слависта, оријенталиста, турколога и византолога, Томац је покушао, у својој студији „Косовска битка“, да упореди садржај разних извора, не само међусобно, већ и да их критички оцијени у свјетлу војне организације, тактике и стратегије тог времена. Тако одабраном методом, Томац је дао досад најпотпунију и највјеродостојнију слику битке.
Долазак Турака на Косово
Осим писаних извора домаће провинијенције, Томац највише користи и један турски који је почетком 16. вијека написао Мехмед Нешри, вјероучитељ из Бруси, отац турске историје. Нешри је Томцу био и главни извор о кретању турске војске на Косову.
Мурат је пошао из Пловдива, да би после пар седмица, преко Ихтимана, Самакова, Илиџе, Кратова, стигао у долину Моравице, између Прешева и Бујановца.
Чим је упао у Лазареву или Вукову територију, Мурат је морао да спроведе потребне мјере опреза, јер се судар са Србима могао очекивати сваког часа. Зато је напред ишао велики везир Али-паша, за њим Бајазит, старији Муратов син, па редом Ејне-бег, Јакуб (млађи Муратов син), Саруџа-паша, и најзад султан са јањичарима и гардом. У оваквом поретку, зауставила се турска војска испред Ђумуш Хосара (Новог брда). Према бојишту, сматра Томац, Турци су се морали утаборити сјеверозападно од Приштине, негдје у предјелу Лодовине и Вучинице.
За реконструкцију прикупљања и покрета српске војске према Косову, морао је Томац много више да комбинује, јер су из извори веома оскудни. Али, Срби су се, свакако, негдје прикупили и однекуд дошли на Косово. По једној варијанти, мјесто окупљања је било код Крушевца, а по другој – код Ниша.
Томац сматра да је Лазар изабрао бојиште у централном дијелу Косова поља, зато што је оно оперативно повољније. Према народном предању, које се одржало на Косову, српска војска се поставила најприје јужно од Приштине, па се тек касније повукла на сјевер. Овај податак је вјероватно тачан, јер је са тачке војне стратегије веома убједљив.
Пошто су се Турци и Срби нашли на Косову, остаје нам да погледамо шта Томац мисли колико су те двије војске бројиле бораца.
Надмоћ османске војске
Без колебања, Томац одбацује шестоцифрене бројеве, сматрајући да су апсурдни. На основу пажљивих и детаљних истраживања, Томац сматра да је турска војска бројала: 4000 јањичара, 2500 припадника коњичке гарде и по 8000 азапа, спахија, акинџија и вазалних трупа – све у свему, око 38.000 људи.
Што се тиче супротне стране, утврђено је само толико да је главнину српске војске на Косову чинио феудални позив прикупљен у Лазаревој држави, која је углавном захватала слив Мораве и, можда, нешто мало најамника; знатан дио ратника дала је, затим, политички самостална област Вука Бранковића (Косово и Метохија), тада настањена искључиво српским живљем; трећи дио српске војске чинио је босански одред под заповједништвом Влатка Вуковића, за који Томац претпоставља да је претежно дигнут са југоисточних области Тврткове државе.
Одбацујући већину података који нам за српску војску на Косову дају извори и литература, Томац се за решење ове загонетке ослонио на аналогије, па на основу величине територије и с обзиром на кугу која је харала непосредно прије боја на Косову, мисли да је кнез Лазар могао да скупи највише око 15.000 бораца. По истом мјерилу, Вук Бранковић је довео око 5000 људи, а Влатко Вуковић не више од 5000, будући да је Твртко био ангажован у рату са Мађарима. У број Босанаца, Томац урачунава и неколико стотина Хрвата, под заповједништвом Ивана Хорвата. Све у свему, на српској страни учествовало је око 25.000 ратника. Они који сматрају, подвлачи Томац, да су на Косову били и Зећани, нека додају још двије-три хиљаде људи.
На основу свега изнијетог, Томац закључује: на Косову је било 40.000 Турака према 25.000 Срба. То су биле велике војне формације у оно вријеме, и спадају међу највеће од пропасти Западног Римског Царства.
Равница – поприште битке
Као када је у питању величина двије војске, и мјесто битке је загонентно. Из извора сазнајемо само толико да се сукоб одиграо на Косову пољу, код Приштине, Ситнице и Лаба. Срећом, располажемо капиталним податком који се не може довести у сумњу. Ријеч је о Муратовом турбету (гробу) гдје је сахрањен турски војсковођа, објекту подигнутом на мјесту његове погибије. Затим, познато је да су се велики сукоби у доба хладног оружја увијек догађали у равницама, јер је само на равном земљишту коњица (главна снага сваке средњовјековне војске) могла доћи до изражаја.
Уколико се турски центар налазио негдје око Муратовог турбета, битка се могла одиграти само на простору који се грубо уоквирује на западу Ситницом, до Прилужја, на сјеверу огранцима Грдеча који прате доњи ток Лаба, на истоку путем Сланиште – Јанина вода (на лијевој обали Ситнице).
Томац одаје признање кнезу Лазару на овако изабраном бојишту, јер боље мјесто за окршај није могао наћи у оквиру постојећих оперативних и стратегијских захтјева. Турци су били окренути ка сјеверу, тачније сјеверозападу, а Срби ка југоистоку.
Оперативна слабост Срба
Како је изгледао бојни распоред турске и српске војске?
На десно крило, Мурат је поставио европске (румелијске) трупе, под командом Бајазита, а на лијево – анадолијске трупе, под заповједништвом Јакуба. Стријелце је, пред сам почетак битке, поставио у први борбени ред, гдје су могли доћи до изражаја у почетку сукоба, пред борбу прса у прса. Турски центар био је код Муратовог турбета, гдје су у првој линији били 4000 јањичара који су, ако су се постројили у четири врсте, могли заузети око 500 до 600 метара фронта. За њима је коњичка гарда имала више него довољно простора на бојишту, а по дубини је могла заузимати нешто око хиљаду метара. Непосредно иза ње налазила се комора центра или двора. Крила турске војске била су много јача, по рачуну Петра Томца око 16.000 људи свако. Азапи, као копљанци, могли су заузети дубљи распоред од јањичара, али пошто су могли закрилити око 12.000 коњаника, они су заузели фронт широк око 800 до 1000 метара. Укратко, по Томцу, турски фронт заузео је око 2500 метара.
Српски борбени поредак, каже Томац, био је условљен присуством три коалиционе војске и сасвим је природно да су се посебно и постројиле. Центар је припадао највећој и напознатијој личности – кнезу Лазару, десно крило Вуку Бранковићу, а Влатко Вуковић са својим Босанцима по протоколу је могао доћи на треће мјесто – на лијевом крилу. У центру су коњаници били у првом, а пјешаци у другом борбеном реду. Такав распоред био је и на десном и на лијевом крилу.
Пошто су сукоби хладним оружјем у средњем вијеку отпочињали на домету стријела, противничке војске су се, по правилу, постројавале на нешто већем одстојању, али не сувише, свега неколико стотина метара једна од друге.
Српски центар био је бројнији од турског, а крила слабија, тако да је Лазарева војска морала да покрива не само Муратов центар, већ и знатан дио османских крила. Иако слабији, Срби су морали заузети исту ширину фронта као и Турци, да не би били обухваћени, па је према томе њихов распоред био плићи.
Ток и исход битке
Велике недоумице и дан-данас чине: ток Косовске битке, Муратова смрт и исход сукоба. За то су, прије свега, криви извори којих има веома мало, а они који су пронађени битно се разликују. Записа очевидаца и учесника битке – нема. А што се тиче Турака, имамо утисак да њима не иде у прилог откривање праве истине о Косовској бици.
Срби су први напали, сматра Томац, на цијелом фронту. Успјеха је било само према турском лијевом крилу које је сасвим потиснуто десним српским крилом Вука Бранковића и дијелом Лазаревог центра; док на турском центру и турском десном крилу Срби очито нијесу имали успјеха. Успјех на центру значио би безмало побједу, али ту су наишли на тврде јањичаре које дотле нико није успио да побиједи. Влатко Вуковић се, пак, није сасвим ангажовао, што је била редовна појава за савезнике који ратују далеко од своје земље.
У јеку турске кризе на бојишту, изазване српским почетним успјехом, вјероватно је неки виђени српски племић, Лазарев вазал, пришао султану и успио да га убије. Томац сматра да се може претпоставити да је циљ убиства Мурата био збуњивање турске и охрабривање сопствене војске.
Противнапад су отпочели турски коњаници на десном крилу и захватили српско лијево крило (Босанце) као и дио центра. Српски оклопници су их морали дочекати противударом, јер нијесу могли у мјесту дочекати противнички коњички јуриш. Дакле, главни удар су примили Босанци и због надмоћи турског десног крила, били одбачени. После овог успјеха, Турци се окрећу против српског центра и нападају га бочно. У том тренутку и Муратов центар, са гардом и јањичарима, ступа у акцију.
Бој на Косову је тада достигао свој највећи интензитет. Бројно слабији и у тактички тежем положају, српски центар је морао подлећи. Побијеђен је после врло оштре и крваве борбе.
Одржање историјске свијести
По свом историјском значају, Косовска битка спада у ред оних великих оружаних сукоба какве су Куликовска битка (1380), Битка код Поатијеа (732) или Битка у Термопилском кланцу (480. прије нове ере). Дакле, она не представља срамни пораз.
Код Косовске битке је веома важно оно што је значила за одржање историјске свијести, за преношење традиције о средњовјековној држави. У многим крајевима на Балкану, предање о Косовском боју било је срж цјелокупног сазнања о историји. Све се дијелило на доба прије и послије Косовског боја. Све до 19. вијека, та традиција се развија спонтано, без утицаја књига и образованих средина.
Косово је средиште и судбоносни чвор српске историје, уједно њен најдубљи и највиши смисао. Нераскидива веза између земаљске и небеске Србије. И докле год буде Срба, сва њихова историјска драма ће се збивати око те осе.
