СКИДАЊЕ ПРАШИНЕ

Али-паша побио на хиљаде Црногораца, данас га славе!

10703

Гусињски извори преименовани су 1967. године у Алипашине, у част османлијског зулумћара и највећег непријатеља Црне Горе у другој половини 19. вијека!

Пише: Љубиша Морачанин

Сви грађани Црне Горе су чули за Алипашине изворе, и пожељели да их виде, многи су данас тамо и пошли на велики илиндански сабор, али мало њих зна за Али-пашине зулуме и његову борбу против „црногорске окупације”. Нико у историји није побио толико Црногораца, али то није сметало комунистима да 1967. године преименују Гусињске изворе у Алипашине!

Али-паша је за многе Плављане и Гусињане – национални јунак и ослободилац, па је следствено томе Црна Гора окупирала Плав и Гусиње. Њима снове нико не може забранити, али да има озбиљне власти у Црној Гори – сваки траг имена Али-паше био би затрт, сем као непријатеља у уџбеницима историје.

Прије неколико година, странке бошњачке и албанске мањине, као и СДП, у плавском парламенту су предложиле подизање споменика Али-паши, што је изазвало буру незадовољства одборника СНП-а. Предлог, није добио подршку одборника ДПС-а, али не значи да неће у некој наредној предизборној трговини. Умјесто Али-паши, у Плаву и Гусињу би морао бити подигнут споменик краљу Николи који је 1912. године ослободио тај крај.

Али-пашини зулуми

Али-паша Гусињски, био је паша из гусињског краја, Албанац поријеклом. Рођен је 1828. године у Гусињу, као Али-бег Шабанагић. Завршио је високу војну школу у Истанбулу, након чега се вратио у завичај. Био је један од оснивача и члан централног комитета Призренске лиге.

Али-паша Гусињски, доље лијево

Због тога што су црногорски устаници у Васојевићима имали успјеха у борби против османских феудалаца, скадарски везир, под чијом су се управом тада налазили Плав и Гусиње, 1862. године је формирао тзв. „Лимски корпус“, војну јединицу чији је задатак био да угуши устанак у долини Лима и поврати плавско-гусињским агама и беговима изгубљене читлуке. Ова јединица је била највећим дијелом састављена од башибозука доведеног из околине Скадра, Рожаја, Новог Пазара, Бихора, Бијелог Поља и са Космета.

Операције „Лимског корпуса“ почеле су 16. априла 1862. године, када је турска војска ушла у Велику, Горњу Ржаницу, Машницу, Мурину, Грачаницу и Улотину, предавши их огњу. Устаници су пружили жесток отпор, повлачећи се према планинским висовима.

У борбама на Превији 16. до 18. априла 1862. године, башибозук Али-бега Гусињског и два табора редовне турске војске, у потпуности су разбијени. Али-бег и његов башибозук истицао се једино у паљењу васојевићких села, док су озбиљне борбе водили турски школовани официри, скадарске паше и везири и бажибозук из Албаније. Иако је успјела да спали села и опљачка их, турска војска са Превије морала је уз велике губитке да се повуче у Плав и Гусиње.

Поново је након мјесец дана (18. маја 1862) из Гусиња у напад кренула опорављена турска војска. У овим борбама опљачкана су и спаљена 42 села, запаљен манастир Свете тројице у Брезојевицама, црква у Андријевици и манастир Ђурђеви ступови.

Турска власт, а нарочито Али-бег Гусињски покушали су да поново успоставе феудалне односе у Горњем Полимљу. На његове зулуме стизале су свакодневно жалбе на Цетиње и књаз Никола је тражио од скадарског везира да га смијени са положаја мудира у Гусињу.

Непризнавање одлука Берлинског конгреса

Одлуке Берлинског конгреса 1878. године, по којима су Плав и Гусиње припали Црној Гори, биле су неприхватљиве за Али-бега и његове присталице, због чега је одлучио да им се супротстави и не дозволи црногорској војсци да уђе на то подручје. Због тога је у два наврата ратовао против црногорских снага, први пут на Новшићу, између Мурине и Плава, децембра 1879. године, а други пут 8. јануара 1880. године, у Мурини.

Али-бег је успио да у оба боја побиједи Црногорце и тако привремено спријечи спровођење одлука Берлинског конгреса. У знак захвалности за успјех у бици на Новшићу, султан је Али-бегу додијелио чин мир-мирана. Наредне године је именован за санџак-бега новоформираног Пећког санџака. Од тада је познат под именом Али-паша Гусињски.

Убијен је 1888. године на улазу у Руговску клисуру, у близини Пећке патријаршије. Сахрањен је на мезарју поред Бајракли џамије у Пећи.