Пише: Донко Ракочевић
Ако је пјесма „Ђенерале, ђенерале“ проблематична зато што садржи „националну и ратну симболику“, како је саопштило барско Тужилаштво, онда смо, изгледа, дошли до занимљивог питања: гдје се завршава једна спорна пјесма, а гдје почиње цјелокупна наша књижевна и музичка традиција?
Јер, ако је мјера за забрањивање то што пјесма има националну и ратну симболику — онда ће неко морати да направи прилично дугачак списак. На њему би се, поред народних пјесама, могле наћи и читаве збирке епске поезије. А онда бисмо, логичним слиједом, могли доћи и до Његоша. У „Горском вијенцу“ има толико оружја, јунака, племена, бојева и националних мотива да би инспектор за „ратну симболику“ могао да добије материјал за прековремени рад до пензије. Плус – дискриминација муслимана и отворена мржња према Отоманској империји.
А шта ћемо са гуслама? Ту је ствар још компликованија. Гусле су, колико знамо, направљене од дрвета, струне и — историје. А историја је, изгледа, постала прилично сумњива ствар ако у њој има превише ратовања, па макар то биле и борбе за слободу. Гуслар би, по том критеријуму, прије пјевања морао да предочи репертоар на увид, па да сачека процјену: „Ово може. Ово има националну симболику. Ово има ратну симболику. Ово је потенцијално опасно. А овдје сте, господине, већ озбиљно претјерали са косовском тематиком.“
Можда би се онда увела и посебна комисија за гусле. Гуслар сједне, затегне струну, а комисија слуша: „Добро, добро… за сада нема елемената. Само немојте помињати јунаке, бојеве, народ, слободу, страдање, претке и историју. И, за сваки случај, немојте јако ударати по струни — никад се не зна шта може да симболизује.“
А онда остаје Његош. Можда би „Луча микрокозма“ могла да прође. Али, ни ту не треба журити. Ипак, у њој се воде космичке битке, сукобљавају се добро и зло, свјетлост и тама, Бог и Сатана. А ако се и небески сукоб прогласи за „ратну симболику“, онда нам, по свој прилици, остаје још само да читамо књиге у којима се нико ни са ким не сукобљава. За почетак би можда могла да прође нека књига о узгоју цвијећа. Ипак — опрезно. И ту постоји борба корова и цвијета.
Наравно, нико разуман не тврди да је свака пјесма изван закона само зато што је народна, историјска или ратна. Али управо зато треба бити крајње опрезан са тумачењима која би могла да претворе „националну и ратну симболику“ у некакву универзалну мјерну јединицу за процјену културе. Јер, ако критеријум постане довољно широк, једног дана нећемо знати да ли је проблем у пјесми — или у читавој библиотеци.
А што се гусала тиче, можда би најбоље било да их за сада не забрањујемо. Боље их је оставити тамо гдје су и биле: у рукама гуслара, у кућама и на саборима, као дио традиције која се може проучавати, критиковати и тумачити, али коју није потребно рјешавати административном методом.
Јер, кад једно друштво дође до тога да се пита да ли су гусле опасне зато што могу да отпјевају нешто „национално и ратно“, онда је можда вријеме да се мало одморимо од забрањивања — и да пажљивије прочитамо оно што смо до јуче сматрали својом културом. Или нам култура више и не треба, поред „Европе сад 2“ и „Евро модела 3“.
За крај, питао бих Милојка, и све који га подржавају, да ли је читао Његошеву пјесму „Орао и свиња“? Мислим да би тамо пронашао одговоре на многа питања. А и пјесма није ни национлна, ни ратна, већ метафорично говори о два типа човјека – ономе који је као свиња, и ономе који је као орао!
