Како нас је обманула Клара Цеткин?

8. март – измишљена традиција!

3011

Да ли се може оспорити Дан жена, који се, како то истиче брошура Антифашистичког фронта жена из марта 1945. године, „слави одувијек“? То је била веома интересантна тема која је захтијевала мало тражења по архивама, али је, заузврат, донијела ову прилично интересантну причу

Пише: Ана Илић

Већина нас је учена да је законита кума 8. марта – чувена Клара Цеткин. Она је, у часопису „Једнакост“ 28. октобра 1910. године, објавила текст у коме наводи да је на Другој међународној конференцији социјалисткиња у Копенхагену, прихваћен њен предлог о увођењу Дана жена. Но, историјски факти говоре да тај њен предлог није усвојен!

Основна намјена тог празника требало је да буде агитација за женско право гласа (тада веома помодан политички захтјев). По њеној верзији, тај предлог је усвојен као Резолуција конференције. Но, да ли је баш тако?

И овај, као и већина великих историјских датума у себи има много „фризираног“. Записник са те фамозне конференције социјалисткиња, садржи текст са укупно 18 резолуција које су усвојене, али на жалост тај документ (о 8. марту) не постоји. То значи да предлог госпође Цеткин о 8. марту као Међународном дану жена – није усвојен! Жене – делегати на конгресу, нијесу сматрале да треба да имају свој дан. Но, госпођа Цеткин није одустајала од своје намјере да 8. март буде дан жена, те се послужила подвалом и кроз новине протурала нешто што се уопште није десило. Временом, ова њена лаж је прихваћена као истина.

Наравно, питање је зашто је она то урадила? У том времену радило се о о неком облику маркетинга међу женама. Треба знати да је у то вријеме постао велики број женских организација које су се међусобно бориле која ће да носи бакљу за женска права. Госпођа Цеткин, све у жељи да својој партији привуче што већи број присталица (наравно и себи што више политичких поена), предлаже да се Дан жена учини официјелном институцијом Социјалистичке интернационале. Пошто њен предлог није прошао на конгресу у Копенхагену, она је у свом часопису „Једнакост“ који је у Њемачкој имао 90 хиљада претплатника, представила да је 8. март проглашен за Дан жена. Тако је лаж постала истина.

Друга мистерија око 8. марта јесте зашто се Клара Цеткин од многобројних датума сјетила баш њега. Шта је било њено надахнуће? Постоји више верзија, а све у зависности од земље, а све се углавном вежу за чињеницу да је на тај дан негдје раније било демонстрација жена (најчешће се помињу амерички градови Њујорк и Чикаго). Руске жене чак тврде да су женске демонстрације од 8. марта 1917. године у Петрограду посредно довеле до Октобарске револуције.

Чини се да је проблем, ипак, претежак и да су као код многих „значајних“ датума (нарочито из историје радничког покрета) наслаге неистине много дубље неголи се то може и помислити. Тако је и код 8. марта. Проблем се продубљава тиме што је свака средина (или партија) узимала у оквир за 8. март  оне састојке који одговарају потребама и могућностима домаће културе (или можда прије – некултуре). Можда се то у конкретном случају не може назвати свјесним фалсификовањем историје.

Као и увијек у таквим идеологијама, историјске чињенице служе не само за циментирање групне кохезије, већ и још више за изналажење сопствених традиција помоћу којих се стварају сопствени мученици у борби за „радничка права“.

Сама традиција 8. марта данас више није за потцјењивање. У Италији многобројне феминисткиње на тај дан масовно излазе на римске тргове. Нарочито је било бурно 70-тих година прошлог вијека када су се разјарене жене тукле са полицијом да је крв текла на све стране. Из године у годину, оне су све агресивније и провокативније, тако да се последњих година окупља и по 100 хиљада жена. Оно што посебно привлачи пажњу јесу њихове редарице које одржавају ред и које носе црвену траку на којој пише „вјештице“.