„Зашто ми Срби стално живимо у мраку?“

Морало нам се помрачити кад псујемо сунце, хљеб и Бога!

2572

Данас су псовке постале уобичајене и тамо гдје их никад није било – на телевизији! Шта може очекивати народ чија добра већина свакодневно псује највеће светиње – Бога, Сунце и хљеб?

ПИШЕ: Донко Ракочевић

Један од ријетких дијалога који ми се свидио у филму „Свети Ђорђе убива аждаху“ јесте онај на почетку – када унук пита деду, док шетају у помрчини: „А зашто ми Срби стално живимо у мраку?“, на шта добија одговар: „Зато што стално псујемо Бога, Сунце и хљеб!“ И, заиста, шта може очекивати народ чија добра већина свакодневно псује највеће светиње?

Не знам ко га је измислио, али знам да сам својевремено у „Истоку” објавио афоризам: „Граница између Србије и Црне Горе је тамо гдје престају да вам јебу мајку и почињу да вам јебу оца.” И, заиста, псовање оца, али и Бога (оца) је карактеристично за Црну Гору, док се у Србији више псују мајка, сестра, земља и остале женске именице. Феномен псовања је посебно изражен последњих година. Сада су псовке постале уобичајене и тамо гдје их никад није било – на телевизији. Бласфемичне ријече су заштитни знак најгледанијих ријалити ТВ програма.

То што сам увијек слушао старијег комшију, како ми, из милоште, када се поздравља са мном, псује Бога, могао сам донекле да схватим као реликт комунизма, али говор младих нараштаја који носе бројанице око руку и крстове око врата, никако не могу да појмим и молим се Богу да им опрости „јер не знају шта чине“.

Некад сте псовке могли да чујете само на спортским приредбама, а данас готово да нема јавног мјеста гдје се не чују, од вртића, преко улице, до парламента. Нема их још само у цркви, али их има међу вјерницима, па није риједак случај да одмах послије уобичајеног: „Помози Боже“ или „Ако Бог да“, од истог човјека чујете богохулну поштапалицу “Ј.… ти Бога” или “Ј… те Бог”.

Наше псовке апсолутно су без конкуренције у поређењу с остатком свијета. Наравно да и други народи псују, Енглези, Мађари и Мексиканци, чак више од нас, али нико тако „сочно“ као ми. Припадници малог броја народа псују Бога, мајку и друге светиње, а ми такве именице врло успјешно комбинујемо с још маштовитијим атрибутима и глаголима, па онда на крају све то заједно стрпамо на грану или неко још боље мјесто. Обично се псује мајка, сестра, отац, стрина, тетка и остала многобројна фамилија, Бог, Сунце, небо, миш, патка, пас, јеж, хљеб, млијеко, со, пшеница и други прехрамбени производи…

На интернету можете пронаћи и погледати документарни филм „Вода“, у коме говори бројни истакнути руски научници и академици, као и руски патријарх, о чудесним моћима воде. У њему је приказан и експеримент једног јапанског научника. Три посуде воде, наточене са истог извора, стављене су у три собе. У једној од тих соба, лаборанти су свакодневно намјерно говорили ружне ријечи и псовке, у другој соби су пјевали и молили се Богу, док су у трећој користили ријечи са неутралном конотацијом.

После седам дана, вода у првој соби се потпуно покварила, тачније изгубила је своју природну структуру, те под микроскопом личила на црну флеку; вода у трећој соби је мало устајала и дјелимично изгубила свој унутрашњи склад; док су води из друге собе, када су је замрзли и ставили под микроскоп, установили идеалну позицију молекула и на хиљадама пута већу енергетску вриједност у односу на воду из прве собе.

Изрећи псовку у разговору, исто је као пљунити у чашу чисте воде – каже стара јапанска пословица. Зато, не загађујте псовкама воду коју пијете!

СВ. ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ О ПСОВАЊУ БОГА

Хула и псовка на Бога, на Светога Духа Божјег није обичан грех, већ грех учињен са ђаволском упорношћу, злоћом и свесношћу. То је грех у коме се човек злонамерно изједначује са ђаволом: безочно псује и клевета Бога, печатом сатанске злобе запечаћује своје богоборство и духоборство. То је грех у коме се човек добровољно рађа од ђавола, и оца лажи чини својим родитељем (ср. Јн. 8,44).