мање позната страница историје

Са непуних 18 година, Његош је предводио јуриш на Подгорицу!

2817

Познато је да је Његош 1830. године, са својих 17 година, примио управу над Црном Гором, а почетком наредне године је примио и монашки постриг. Мање је, међутим, познато да је већ у јесен 1831. године покушао да ослободи Подгорицу.

Четири и по године раније, Зећани су тражили од владике Петра Првог да ударе на Турке. Тај захтјев су изрекли у писму од 23 јануара 1827, попови: Илија, Ђуро, Шћепо, Јован, Крсто и Живан; као и угледни мјештани Бошко Ђуров, Живо Ковач, Лазо Мијатов, Пешо Маровић, Пеј Бубић, Иван Нешков, Живко Поповић, Вук Лалић, барјактар Јован, Томо Живковић, Стана Марова, Симо Крачковић, Живо Хајковић, Живо Ђурђевић, Стана Иванова, Стана Веснић и Чоба Пеличић.

Међутим, за ову жељу народа Зете и његових угледних првака да се ослободе Турака, извјесно ће се указти прилика непуних пет година касније, под вођством младог архимандрита Његоша који је организовао напад на Подгорицу 14. октобра 1831. и фебруара 1832. године.

Да преузме овај подухват на Његоша је пресудно утицао Јово Вукотић из Подгорице, о којем се писало и пише као о Ивану Ивановићу – Вукотићу. Он је био сестрић руског грофа Ивана Подгоричанина, по коме је уз своје право презиме, узео и оно – Ивановић. После дугог боравка у Русији, гдје је наследио ујаково богатство, Вукотић се вратио у Црну Гору љета 1831. године. Убрзо по повратку, Његош га је поставио за првог предсједника црногорског сената.

Фебруарском устанку Зећана претходио је тајни договор неколицине зетских првака у старој Никољ-цркви близу Голубоваца.  Највидније учешће у овим припремама имале су куће Давидовића у Врању и Поповића у Голубовцима. У првој су главну ријеч водили поп Томо и браћа му Иљо и Машо, а у другој је било неколико попова, који су заједно били од великог угледа у Зети.

Позиву на устанак одазвала су се и околна племена. Прваци Куча, Груда и Хота, одмах су показали спремност да помогну.

Првих дана устанка, јачи отпор пружали су Турци из својих кула у Голубовцима, али доласком чете Ивана Вукотића биле су заузете. Вукотић се сместио у кући Поповића, где је извршио договоре за упућивање својих снага ка Врању и Тузима, и даље ка Хотском Хуму, у сусрет побуњеним Хотима под вођствим Ас Нике из Вуксанлекића.

До сукоба са Турцима, који су надирали од Туза, дошло је наспрам Врања. У тешкој борби, Турци су натјерани у бјекство ка Взксанлекићима, гдје су попалили устаничке куће, а понајприје Ас Никину.

Његошева акција према Подгорици није била једновремена са овом у Доњој Зети. Који дан касније, Његош је са Црногорцима сишао у Љешкопоље, гдје су им се масовно прикључили Љешкопољци, Горњозећани и мјештани околних села. У знатном броју продружили су им се и Пипери. Исто су учинили и Кучи предвођени гласовитим јунаком Вукићем Поповим.

Прешавши Везиров мост, Његошеве снаге сукобиле су се са Турцима на десној страни Рибнице, на тзв. Ливадама (гдје је сада Нова Варош, односно центар данашње Подгорице).

Снаге Вукића Попова успјешно су нападале са источне стране, лијевом обалом Рибнице према дијелу Подгорице званом Драч.

И мада су Турци добрим дијелом дејствовали у Доњој Зети на угушењу устанка, овдје у Подгорици, штићеној бедемима, табљама и топовима, за нападаче није могло бити успјеха. Ни сва храброст устаника – Горњозећана, Љешкопољаца, Пипера и Црногораца – није помогла, напријед се није могло.

Једино су Кучи са Вукићем Поповим у одлучном налету, заузели поменути дио вароши (Драч) и „предали га огњу“.

У међувремену, дио турских снага из Зете хитно се вратио у Подгорицу и одбио нападача. Већи дио устаника био је иначе слабо наоружан.

Његошевим повлачењем, Турци су се вратили у Зету, гдје су насупрот отпору горњозетских села и Малисора који су притекли у помоћ, успјели да сузбију устанике и Црногорце од Врања ка Голубовцима и у правцу Гостиља ближе Скадарском језеру.

Сам Иван Вукотић се у Голубовцима био нашао у тешкој ситуацији, али је уз помоћ заштитника, посебно Поповића, успио да се спаси.

Након завршних борби у Голубовцима и ка Гостиљу и Језеру, Црногорци су заједно с дијелом устаничких снага прешли Морачу и напустили Зету. С њима је отишао и малисорски првак Ас Ника и као Његошев пријатељ остао у Црној Гори дуже вријеме.

Овај неупјели подухват освајања Подгорице, донио је тешке последице становништу Зете. Пошто је устанак угушен „огњем и мачем“, предузете санкције су нешто доцније ипак извјесно биле „ублажене“.