БИСЕРИ МУДРОСТИ

Зашто је Христос јаче заживио у српском, него у руском народу?

2391

(из књиге епископа Николаја „Српски завет“)

Историјски пут српскога народа до примања вјере Христове био је пут неодређен, кривудав, често спиралан, увијек неосвијетљен свјетлошћу смисла и циља. Са почињањем примања Хришћанства, почиње и тај пут исправљати се од кривина и пружати у једну праву линију.

Када се зна Алфа и Омега, то јест две тачке, тачка почетка и тачка краја, онда је лако повући праву линију међу тим датим тачкама, као што смо као деца учили у геометрији и осведочили се искуством.

Ја сам почетак и крај“, објавио је свијету Христос.

Чули су Срби за ову објаву, али су оклијевали да је одмах следују, Србима су требали вјекови да сви прихвате Радосну Вијест нове вјере, а Русима само један дан. Јер су се Срби крштавали по слободној вољи, а Руси по заповијести, по укусу књаза. Та разлика остала је карактеристична за ова два народа у многим правцима до данашњег дана.

Кнежеви и главари српски нису били први који су се крстили. Бојали су се народа.  Старији нараштај пак није се усуђивао да прими нову вјеру, бојећи се злих духова, вјештица, вампира и горских вила. Али се усудио млађи нараштај- Момци и девојке завољели су нову вјеру и очарани су били обредом крштења у ријекама. Ријека Требишњица у Херцеговини прозвана је Светом Ријеком због крштавања Срба у њој.

Некрштени родитељи крштене дјеце, постепено су губили вјеру у своја паганска божанства, и постајали су двовјерци. Јер, кад год их је сналазила каква мука и болезања, они су поред употребе незнабожачких мађија, одлазили у Свету Ријеку, да се купају ради здравља и среће.

Па и ако је српски народ лагано и опрезно примао вјеру у Христа, ипак ју је он примио много раније него руски народ. Али зато што је је примао добровољно, она се у њему дубоко укоријенила и почела доносити добре плодове.

Руси су примили Хришћанств благодарећи највише цркви Свете Софије, сјајној задужбини цара Јустинијана, поријеклом Србина, и тако је Свети Балкан духовно родио Свету Русију. Хришћанска Србија претходила је хришћанској Русији, као што је хришћанска Јелада претходила хришћанској Србији. Христос је корачао лагано али неодољиво из Свете Земље на Свети Балкан, и са Светог Балкана у Свету Русију, па све даље и даље, доносећи Небеску Светињу свакој земљи која Га је хтјела примити.

Добровољство, пак, с којим су Срби примили вјеру у Христа, постало је и остало главни мотив и неопходни услов за све што је свето, херојско, племенито, градиличко и хармонично кроз сву нашу крштену историју. Није ни чудо. Јер они који су се добровољно опредијелили за највеће, продужили су да се добровољно опредељују и за мање.

Ткиво српске историје нашарано је многим бојама, но кад се из далека гледа. Види се једна преовлађајућа боја, боја Христова. Добровољно изабран за вјечитог Господара, Христос је ваистину господарио и господари васколиким ткивом живота српског народа.

Добровољно се женило и удавало, добровољно се радило и кућило, добровољно се ишло на мобе и на прела и на молитве; добровољно се градиле задужбине; добровољно се одавало поштовање родитељима и почаст старешинама; добровољно се кајало на грехе; добровољно се дизали устанци против тираније и бранила вјера и слобода.

На истини и доброти узрасло је српско добровољство. На лажи и насиљу расла је зловоља. Ни српска историја није без црних конаца зле воље, која је као апсида рађала своја зла ишчадија (зли накот): неслогу међу браћом, завист, освету, издајство, омаловажавање светиње, охолост, раскалашност и – једини пакао може им знати сва имена, пошто им је пакао и колијевка.

Ни на Косову нијесу расли само божури него и трње. Али се у  Грачаницу уносе само божури.